Dnevnik - novembar 2014
Pisano 10. novembra 2014
Pisanja su se malo proredila. Nemojte zameriti, ipak je ovo život na salašu gde svaki dan liči na onaj predhodni, pogotovo kad se "ufatiš", kao mi, u zamku da imaš posla više nego što možeš odraditi.
Znam, znam, to oko rada stalno spominjem i pišem, ali jeste tako...
I sad, pošto je takva situacija, razmišlja se stalno šta činiti da se to promeni.
Polako se "povlače" potezi kojim će se život uvesti u, "ne mirnije vode", nego "vode sa manje rada"...
O nekim sam već pisao, recimo o prodaji jednog plastenika, a nešto što će se definitivno menjati će biti i oko uzgoja pilića.
Priča sa "eksluzivnom", organskom, domaćom živinom, sada je bila ovakva i verovatno nikad više.
Razlog je jednostavan, ono što je nama najvažnije - prodaja, ne ide kako smo zamišljali. Kupuju ljudi, ali to su količine koje su ispod naših očekivanja.
Glavni razlog je lova, koje nema...
Organski, ekološki, zdravo, ovo - ono, sve su to priče, ali kad se dodje do budjelara, a on prazan...
I onda, mega marketi i piletina po 225,00 dinara...
Jel' puna vode - jeste...
Jel' smrdi - smrdi...
Jel' piletina hranjena "otrovinima" - jeste...
Ali, najvažnije je da nije skupa...
I kad se dodje do cifre, sve predhodno se zaboravlja.
Nažalost, to je naša stvarnost, naša svakodnevica.
Kao što smo letos najbolje prodavale najmanje, kvrgave paprike, jer su bile najjeftinije, tako i sada, piletinu koju mi uzgajamo, retko ko kupuje.
Narodu je skupa...
Ne smem da grešim dušu, ima sveta što pazari, ali to je "teška" manjina u društvu...
Sem toga, naša ideja nije bila da imamo piliće mesecima, jer će "pojesti" sami sebe.
Plan je bio da ljudi kupe 5 -10 ili više pilića i da se ture obrću.
Sad, kad najavljujem da dolazimo, porudžbine su: - "Donesite nam jedno pile"...
Bogatiji za iskustvo da su zamrzivači mali, da plate kasne, da se očekuje smanjenje istih, da ćemo se javiti u sledećoj turi, da nam istu piletinu donosi neka baba za 280,00 dinara, itd, kontamo da ovo sa domaćim organskim pilićima je sad bilo ovako i više nikad...
Već od naredne ture pravićemo spisak ko koliko hoće, pa onda kupimo koje pile više, čisto da ima, pa polako...
Uložili smo nenormalan rad, investirali ogromne pare u piliće, u hranu i na kraju, nema teorije da ih prodajemo na komad...
Ono što ćemo svakako u dogledno vreme uraditi, biće da ćemo i mi "uvesti u proizvodnju" bele piliće, da ne kažem brojlere.
Naravno i njih isključivo na listu...
Znači, svakih 42 dana isporuka, vi znate koliko vam treba u tom periodu, a mi vam toliko isporučimo.
Vrlo jednostavno...
Nažalost, moramo se prilagodjavati vremenu u kojem živimo, a ono je poprilično teško...
Shodno ovom novom "zaokretu", ovaj put u živinarskoj proizvodnji, automatski će se smanjiti količina rada i utrošenog vremena.
Time dolazimo do onog sa početka, radimo od ujutro do uveče, a na kraju još malo pa ništa...
Nova formula glasi: manje ratarstva + manje pilića = više vremena + više para...
Koliko god vam zvučalo blesavo, verujte da je tako, pogotovo zadnji deo iste... Srbija je to...
Kad već spomenuh našu državu, ko krene da nešto radi u njoj, mora biti spreman na sve...
Znači, spominjao sam da se ne može naći normalan radnik, čovek na kojeg se možete osloniti, sa kojim se da napraviti dogovor, koji će da radi vredno i pošteno...
Bato sine, to je ovde zamrlo, nestalo, iščezlo...
Ako treba da se sa nekim nešto dogovoriš, kuku tebi...
Vreme je toliko relativan pojam, da koji mesec gore dole uošpšte nije, ono...
Podrazumeva se da u dogovorenom roku sigurno neće biti, da će biti skuplje, a i pitanje hoće li, kad jedared stigne, to nešto i raditi tj. biti ispravno....
Evo par primera, Ajvarko je konačno stigao. Pogledajte kada sam pisao da smo ga naručili, ima više od mesec dana!!!
Majstor je za sedam dana napravio spravu, onda je tri nedelje čekao da mu dodje šerpa iz Bugarske.
Na kraju nam je poslao svoju, jer naručena još ni do dan danas nije stigla...
Niple za pojilica za piliće čekam tri nedelje da dodju... Kao na carini su, ovo - ono... Biće... Tek što nisu...
Ista situacija je i sa plastičnim posudama za salate. Sutra treba da nosimo "kiseliše" u Novi Sad, a posuda i dalje nema...
Mesec dana, od danas do sutra, pa onda u ponedeljak, pa u petak...
Ima toga još...
Ljudi moji, katastrofa šta se i kako radi...
Sve ovo pišem u šaljivom maniru, uopšte mi nije želja da nešto "bedačim", toga ima u izobilju kod nas... Otvorite bilo koje novine...
No, sve što sam rekao je tako...
Mi takve stvari doživljavamo skoro svaki dan...
Ipak, nije sve crno...
Za koji dan će biti tačno godinu dana kako smo kupili plac u Senti. Al' je vreme proletelo...
Život u Senti nas je u potpunosti preporodio.
Ljudi moji koja uživancija, koji mir, sve je toliko opušteno, sporo, lepo, natenane...
Kolko god pišem o plastenicima, pilićima i svim sitnom "problemčićima", sa druge strane, to su stvari koje nam i dalje ne mogu pokvariti zadovoljstvo života na našem malom salašu.
Ja u Novom Sadu nisam bio mesecima i iskreno, nemam nikakve želje ni da idem.
Maja odlazi, nosi proizvode naše Svašta Bašte i redovno jedva čeka da se vrati nazad...
Kako narod kaže "čovek se brzo navikne na dobro"...
Za kraj, malo da se nasmejete, za mene, najbolja reklama koju sam video... Cinema gugu, nagaga...
https://www.youtube.com/watch?v=0CKbNgdJo-M
Kad onaj kaže: - O nuuuga... Smejem se svaki put...
Puno pozdrav iz Sente
Pisano 15. novembra 2014
Ostao sam vam dužan priču o Ajvarku. Kao što sam napisao, pre neki dan sprava je konačno stigla. Od tada smo dva puta kuvali ajvar i ljudi moji, koje olakšanje. Nema više mešanja, a sem toga, i sam ajvar se bolje umeša, jer ga mašina non - stop vrti.
Sve u svemu, kuvanje svega što treba da se dugo meša, sa novom spravom postalo je mnogo lakše...
Moja najveća briga je bila da li Ajvarko ima dovoljno snage da može da meša masu koja se kuva. Ispostavilo se da sam bez razloga brinuo.
Maschinen, može da radi dan - noć...
Kao što se da videti na slici, Ajvarko ili ti Džemko, sastoji se praktično od četiri dela, nosača koji se montira na šerpu i koji se može podešavati u zavisnosti od veličine posude. U sredini nosača nalazi se osovina sa drvenim "varjačama".
Od gore sa na nosač postavlja glavni deo na kojem su motor, elektronika, prenos i sve ostalo neophodno da bi mašina radila.
Zadnji deo je trafo...
Pisao sam da moramo da smanjomo količinu svakodnevnog rada, a jedan od koraka u tom pravcu su i pojilice za piliće. Pre neki dan su stigla burad, a potom i niple za vodu.
U bure stane, čini mi se 150 litara vode, tako da kada ga napunim par dana sam "miran" sa vodom.
Ono što je takodje važno je da pošto nema dva puta na dan sipanja vode, nema ni prosipanja vode po betonu, nema blata, mokrih nogu, vlažne slame u kokošinjcima.
Inače, trend "pileće pomoći" u plastenicima se nastavlja. Paprike se uveliko čupaju, a ono što padne na zemlju, očiste "pernati"...
Što se stabljika tiče, one i dalje završavaju u kokošinjcima...
Svakim danom kokoške nose sve više i više jaja...
Najveća prednost za kupce "brojlerske priče" je cena...
Hrana je naravno koncentrat, jer se bez njega ne mogu postići adekvatni rezultati za taj period vremena.
To znači da očišćeno pile nema neprijatnih mirisa, kao što zna da se desi kad se ovakva vrsta živine kupi u prodavnici.
Ako se prostirka ne menja tokom uzgoja, miris amonijaka se jednostavno "uvuče" u piletinu...
E sad, prednosti držanja brojlera kod nas su kontrolisana ishrana i uslovi gde se prostor u kojem se živina nalazi redovno čisti.
Oni bi se uzgajali samo za poznate kupce, a isporuka bi bila na svakih 42 - 45 dana, koliko je potrebno ovoj vrsti živine da naraste.
I kao što sam pisao prošli put, razmišljamo da u "proizvodnju" uvedemo i bele piliće - brojlere.
Sada ima oko stotinak jaja dnevno i sa njima nema nikakvih problema, sva se odmah prodaju...
Bilo bi nam veoma interesantno ako bismo od vas dobili informaciju da li vas zanima ovakva piletina i šta bi bile količine koje bi vam trebale za period od otprilike mesec i po dana.
Mogli bi se dogovoriti i za neko plaćanje u ratama (2 - 3 rate), tako da dok ne dodje nova tura, staru isplatite...
Toliko za danas, prijatno veče i sve najbolje iz Sente
Pisano 16. novembra 2014
Ajde malo da promenim temu pisanja i sa Svašta Bašte da se prebacimo na kulturna dešavanja u Senti.
U predhodnih par dana u gradu su se održavali "Sremčevi dani".
U sklopu manifestacije, u petak uveče u prostorijama zavičajne fondacije "Stevan Sremac", moj stric Petar promovisao je svoju šestu knjigu - "Nikolin krst".
Petar se već četvrt veka bavi zavičajnom kulturom, proučavajući, beležeći i na kraju, objavljujući knjige vezane za istoriu ili dešavanja sa prostora našeg grada i zavičaja.Knjigu "Nikolin krst", dobili smo neposredno po objavljivanju, od autora čuli neke detalje, deo priče je bio i u emisiji 5kazanje.
No znate, tek kad prisustvujete promociji, čujete sve ljude koji su učestvovali u projektu, saznate da se na knjizi radilo više godina, da se materijal pronalazio od Sente do Budimpešte i nazad, tek tada imate mogućnost da u potpunosti saznate koliki je rad i trud potreban da bi se, u ovom slučaju jedna priča, pretočila u knjigu.
Tiraž nije veliki, a priča je toliko lepa, da bi knjiga trebala da se nadje na policama svake biblioteke, ali i kuće.
Priča je u knjizi prevedena na 11 jezika, a ideja autora je da se knjiga pošalje u što više biblioteka širom sveta.
U sklopu istraživanja verodostojnosti priče, pre par godina, podignut je novi krst, na istom mestu gde se nekada nalazio stari, a sam krst je krajem septembra osveštao senćanski prota...
Ono što je interesantno, je da se na starim vojnim mapama moglo naći tačno mesto gde se nekad nalazio Nikolin krst.
Šta više, spomenik sa krstom je postojao do posle Drugog Svetskog rata...
Priča na osnovu koje je nastala knjiga desila se pre oko 300 godina, a zabeležena je krajem devetnaestog veka, na osnovu narodnih predanja.
OK, znate da vam ovde pišem o svemu i da kod mene nema tajni, jer ovo što čitate i gledate su priče i slike iz svakodnevnog života.
Nešto baš nema puno pisanja o odlascima na ovakve "kulturne hepeninge", ali moram priznati da je to moja velika greška.
Sve što sem čuo i video na promociji učinilo me je još ponosnijim na Sentu. Više ne znam koliko puta sam kazao i napisao koliko uživamo ovde, a moja ljubav prema ovom gradi raste iz dana u dan...
Shodno tome, moj Cvrle i ja smo se sutradan uveče opet išli na kulturna dešavanja.
Bravo Cvrle, samo tako nastavi...
Uzdravlje iz Sente i za kraj, evo još jedne lepe slike sa Tisom...
Inače, ne rekoh vam, moram malo da se hvalim, u petak u podne su najbolji djaci iz svake osnovne škole, išli u zavičajnu fondaciju "Stevan Sremac" da dobiju po knjigu za svoj trud i uspeh u školi.
Veoma sam ponosan na Tamaru, izuzetno se dobro snašla i uklopila u novoj sredini.
Sjajan provod u najboljem drušvu, moje male "princeze".
Dve fenomenalne večeri omogućili su nam da se puni utisaka vratimo u našu Svašta Baštu...
Na kraju, odgledali smo sjajnu pozorišnu predstavu "Generalna proba samoubistva" kikindskog pozorišta, po tekstu Dušana Kovačevića.
Ovaj put, u predivnoj svečanoj sali Doma kulture "Eužen", održano je kulturno veče.Program je otvorio hor, intonirajući našu himnu.Potom smo imali priliku da slušamo našeg čuvenog akademika, senćanina, Matiju Bećkovića...Beseda koju je održao, ne može se prepričati, to se mora čuti...
Ogromno zadovoljstvo nam je bilo da smo Tamara i ja imali priliku da se sa njim i lično upoznamo.
