Dnevnik - januar 2015

predhodna strana...

Pisano 19 januar 2015

Pozdrav svima...

Jeste li zaboravili na nas?

Još malčicko pa prodje januar. Čoveče, kao da je doček bio pre par dana, a ne pre skoro tri nedelje.

Baš je bilo 'ladno, prava zima...

Pre desetak dana stiže neki "topli talas", vreme "popusti" i sada je temperatura "debelo" u plusu.

Jest' da danas pada kiša, ali desetak stepeni uopšte nije "hrdjavo" za ovo doba godine. Verujem da se ovakvoj klimi najviše raduju oni što se greju na gas...

Mi i dalje ložimo našu kaljevu pećku.

Kad je ono baš bilo ladno, ložio sam dve vatre na dan, jednu prepodne, a drugu predveče. Šta da vam kažem, ja volim da se "razgaćim" i da nam je toplo u kući.

Sad, kad je spoljna temperatura ovakva, jedna vatra popodne sasvim je dovoljna.

Šta više, kad sine sunce, pošto su nam prozori svih soba okrenuti na jug, uopšte nema potrebe za grejanjem...

Od poslednjeg "javljanja", svašta se dešavalo ovde na severu Baćke.

Zima je, posla ima manje nego kad je "poljoprivredna sezona".

Zeleniši u plastenicima rastu, pa rastu, nema skoro nikakve potrebe da se oko tih biljaka nešto radi. Ponekad ih zalijem i trenuton je to sve...

Pilići se polako "razredjuju".

Juče sam opet išao u Vrčin i nosio 100 koka. Mislim da sam vam već pričao da smo jednu turu od takodje 100 kom. nosili i pre mesec dana.

Te koke prodajemo žive, a čovek iz Vrčina ih posle dalje "valja" na "sitno" ljudima koji žele da imaju domaću živinu u dvorištu.

Skoro svi petlovi su bili u prvom kokošinjcu, odvojeni od kokošaka.

Držani su na posebnom režimu ishrane (da ne kaliraju), a u manjem prostoru mi je bilo mnogo lakše da ih "vatam" pre odnošenja Eriki na klanje.

Bilo je tu svega, od "šorke" petlova, kukurikanja dan - noć, rušenja bureta sa vodom, ma šta da vam kažem... Bećari jedni...

Dok je bilo ono baš ladno, nisam im otvarao spoljna vrata, ali inače ta PVC vrata su tokom dana širom otvorena.

Da ne bi izašli postarala se su se žičana vrata.

Kad koke izadju iz kokošinjca u dvorište, mnoge od njih idu pravac kod petlova.

Koke napolju, ovi unutra, a ne znaš ko je više "zagoreo"...

He, he...

Pošto mi sad taj prostor treba za bele piliće (brojlere) morao sam da se rešim petlova.

Prošle nedelje sam slao mailove, zvao telefonom, nudio ih...

Iako su bili zatvoreni u posebnoj prostoriji, koja kao što rekoh uopšte nije nešto velika, mislio sam da ih ima još jedno 30-tak, te sam toliko prodao.

Kad sam ih "izponavatavao", ispostavilo se da je ostalo još 12.

Prosto je neverovatno kako ne može da se proceni tačan broj.

Sretnih dvanaest petlova, sam posle mesec, a možda i malo više dana apstinencije, pustio nazad medj' koke...

A petlovi, e da ih vidite, nabildovali se, jeli jaku hranu, nabudžili perje, nadrkali kreste, a zagoreli k'o kaubojski tiganji...

Joj, bato sine, kad su uleteli u kokošinjac...

Mislim, šta da vam kažem, ne da je letelo perje, nego ludnica...

Doduše, ni ove se baš nisu nešto branile, šta više...

Koliko sam puta napisao kako uživamo u Senti.

Verovatno bezbroj...

Pre desetak dana sam umesto Maje išao u Novi Sad, nosio sam proizvode našeg "pljoprivrednog giganta" u razvoju...

Šta da vam kažem, bio sam na 17 adresa...

Ali stvarno...

Od toga sam bar na 10 mesta pio kafu i pričao istu priču, priču o našem životu u Senti, promeni koju smo napravili, lakoći života, miru, bezbrižnoj atmosferi malog grada, poslu kojim se bavimo, planovim...

Kod nekih sam bio prvi put, ljudi čitaju ovo šta pišem, ali sad su "autora" videli "live", pa su čuli i mnoge druge detalje, kojih nije bilo u Dnevnicima...

Pričalo se o svemu, ništa nisam preterivao, jer nema razloga da preuveličavam ili ulepšavam život u zadnjih godinu dana.

Imam utisak da bi mnogi odmah promenili život koji vode...

Veliki grad "melje" i kad ljudi čuju "sitnice" iz našeg svakodnevnog života, valjda tek tada imaju, bar neki mali "reperčić" za uporedjivanje.

Ne kažem ja da treba svi da idu u neku "Sentu", ali da bi nešto menjali, to je sigurno...

Za "hvalospev" o našem malom gradu, evo najnovije storije... Sve se dešavalo u zadnjih 4-5 dana.

Pre neki dan, tačnije u četvrtak ujutro, probudi se Cvrle i reče da je jako boli stomak. Veče pre toga legla normalno, prava - zdrava, ništa joj nije falilo.

Ja rekoh, proći će je...

Medjutim, prepodne odmiče, a njoj sve gore i gore....

Kaže Maja da je vodi kod doktora, pa neka je pregleda. Tako je i bilo....

Doktorica dala neke lekove za bolove, ali i predlog da sutra ujutro Tamara ide odmah da izvadi krv i odnese urin.

U petak ujutro Tamara i Maja poraniše, obaviše labaratoriju i popodne u pola dva su bile prve na redu u ambulanti.

Stomačić i dalje boli, tako da doktorica, videvši krvnu sliku, dade predlog da se ide na ultrazvuk, ali usput, napisa i uput za bolnicu, za hirurgiju.

Ultrazvuk ništa nije pokazao, te su oko tri popodne moje devojke bile u bolnici, odakle me je Maja zvale da odmah dodjem.

Kad sam stigao, reče dežurni hiriurg da on sumnja na slepo crevo i da bi bilo dobro da Tamara ostane da leži dan-dva, kako bi mogli da prate njeno stanje.

Doktor nije skidao osmeh sa lica, bio vrlo fin, ljubazan, ponašao se kao da mi njemu trebamo, a ne obrnuto...

Da ne poveruješ...

Postupili smo po predlogu lekara, otišli smo do kuće samo da pokupimo neophodne stvari i Tamara i ja smo se vratini za dvedesetak minuta nazad u bolnicu...

Petkom popodne na hirurgiji nema nikoga, odmah nas je "preuzeo" medicinski tehničar, jedan mnogo fin i kao i doktor, nasmejan, opušten, ljubazan mladić, pitajući Tamaru da li bi volela da bude sama u sobi ili sa nekim. Cvrle reče da bi više volela da bude sama, te nas Nenad, odvede u praznu trokrevetnu sobu.

Šta da vam kažem, soba čista, kao da je juče okrečena, topla, posteljina čista, kreveti "vojnički" zategnuti. Ma, sve na svom mestu...

Sad je već pola pet popodne, te se Crle i ja pozdravismo i rekoh joj da ništa ne brine i da ću doći uveče da je ponovo obidjem...

Tako je i bilo. Maja je morala za Novi Sad, a ja sam oko sedam ponovo bio u bolnici.

U poseti mi se pridružia i gospodja Brankica, koja je radni vek provela kao medicinski radnik.

Tamara joj se veoma obradovala kad ju je videla...

I dok smo mi tako čavrljali, evo dežurnog hirurga od poslepode. Osmeh se i dalje ne skida sa njegovog lica, te reče, leukociti rastu, on bi za sat vremena operisao Tamaru, te me pita da li se ja slažem....

Čuj, da li se ja slažem, pa naravno da se slažem, šta ću...

Gosn. doktor još reče da se konsultovao sa načelnikom hirurgije i da će i on ubrzo doći, najbolji ansteziolog je trenutno dežuran, tako da se sve "poklopilo" da se izvede operacija, koja je i onako rutinska.

Ono što me je posebno oduševilo je Tamara. Mala se nije ni najmanje uplašila, šta više, toliko je bila opuštena da nisam mogao da verujem.

Koje hrabro dete...

Nije prošlo 15-ak minuta u sobu ulazi jedan visoki čovek i predstavi se kao načelnik i reče da je dežurni lekar sa njim pričao u vezi operacije.

U to evo i anesteziologa, pitao me da li je Cvrle alergičan na neki lek i još svšta nešto...

Da skratim priču, oko pola devet ode moj Cvrle sa Nenadom u operacionu salu...

Izljubili smo se na hodnuku i Cvrle reče: - Tajo nema frke, nemoj da brineš, sve će biti u redu...

Nenad, mi je dao broj telefona, te sam u deset uveče imao pun "izveštaj" iz sale....

Naravno, sve je prošlo, kako je dete i reklo, u najboljem redu, slepo crevo je bilo u zapaljenju i dobro je da su ga izvadili...

U subotu mi je Cvrle bio baš "bolan". Em ju je bolela rana, em ošamućena od anestezije, a gladna, dva dana nije ništa ni jela ni pila...

Iz svake ruke viri katerer, vise creva od infuzije, lekova, izgledala je kao robot Karči kad mu pune baterije...

U nedelju, juče, totalno druga priča, rane je više nije bolela, mogla je pomalo da se prošeta, a kad je došlo vreme poseta u jednom trenutku u sobi je bilo 15 ljudi.

Vrhunac je bio kad se na vratima pojavila razredna iz škole!!!

Možete li da verujete, razredna je došla da je obidje. Tamara nije mogla da veruje kad ju je videla...

Danas prepodne Cvrle je došao kući.

Rana je mala, više liči na neku ogrebotinu, nego na šav.

Sve ovo sam vam pisao, ovako u "sitna creva" samo da opišem kako i ovakve stvari "funkcionišu" u malom mestu.

Ne moram reći da ni u jednom trenutku nismo imali "vezu", a kamoli da je trebalo nešto drugo...

Kad se setim priče naše kume, kojoj su pre par godina u Novom Sadu, tek iz "trećeg pokušaja" izvadili slepo crevo.

Muž ju je tri puta tokom večeri i noći dovodio u urgentnu.

Prva dva puta su joj dali, čini mi se Brufen i poslali kući, kao u fazonu, nije ti ništa...

Ovu "otkida" stomak od bolova i kad je Milan totalno popizdio nakon trećeg dolaska i rekao da je on više ne vraća kući, tek tada je kuma ostala u bolnici...

Naravno, slepo crevo tek što se nije "raspalo"...

Što bi rekli zemunci: "Senta konza"...

Uzdravlje...

Pisano 22 januar 2015

Pre neki dan postavljen je samo "suvoparni" tekst bez slika. Doduše, bilo je slika i tada, ali nisam želeo da tekst bude preobiman.

I ovako ponekad "nemam mere"...

Danas evo nastavka priče o dešavanjima na Svašta bašta "salašu"...

Zadnje pisanje prošle godine bilo je jednim delom posvećeno i planovima za "sezonu 2015".

Rekao sam tada da nema više velikih gradjevinskih investicija, ali i da moramo da završimo stvari koje nisu privedene kraju.

Sećam se, još smo bili u Novom Sadu, naš prijatelj Dragan Maletin, rekao je: "Vreme će pokazati gde i kako šta treba napraviti"...

Tačno je tako...

Posle prve godine pokazalo se da planiranje nije uvek 100% tačno, jer se mnoge stvari menjaju "u hodu"...

Jesenje kiše su dale na znanje gde treba da se napravi još po koja staza, a srećom pa nismo ni skroz završili letnju kuhinju...

Baš taj prostor ostao je "na pola puta" iz razloga što je tek posao oko pravljenja salata, ajvara, pečenih paprika i ostalih proizvoda pokazao kako se šta radi i koliko mesta treba.

Garaža se pokazala donekle nepotrebna jer je auto uglavnom bio napolju, a od modelarske radionice nema ništa.

Shodno tome, prostor garaže koji je skoro 30 kvadrata, idealno se može iskoristiti za nov prostor letnje kuhinje, jer sem što ima više mesta od prvobitno namenjenog, ima i bolju komunikaciju sa okolinom.

Zato sam pre neki dan pozvao našeg zidara, majstor Ištvana i objasnio mu šta su nam "vizije".

Prostorija prvobitne letnje kuhinje tokom prošle godine "čas posla" se napunila sa dva nova velika zamrzivača, plastičnim buradima sa salatama, pultovima...

Dok si kazao "keks", skoro da nisi mogao da se okreneš unutra, bez obzira što ni taj prostor nije mali.

Sada, u novoj koncepciji, garaža bi trebala da se pretvori u veliku kujnu, gde bi se dešavalo sve vezano za pripremanje naših proizvoda.

Osnova priče je veliki pult na čijoj bi se sredini nalazio šporet.

Pošto se mnogo toga pere, a često ima i teških stvari sa kojima se radi, radna površina mora biti masivma, smislili smo da se kompletna ploča nazida i da njena gornja površina bude odradjena sa pločicama.

Takva se može lako održavati, robusna je i jaka.

Majstor ištvan je juče krenuo u "akciju". Prvo je odradio noge...

...a danas je spremio šalung kako bi sutra izbetonirao ploče...

Pošto se sa desne strane nalaze dva zida (ćošak), tu će biti sudopera, dok je u sredini ostavljen proštor za šporet...

Vizija nam je da letnju kuhinju napravimo u retro stilu, nikakva preterana "šminka", nego da sve bude starinski i funkcionalno.

Deo poslova ću probati da odradim sam. Planiram da postavljanje pločica, pravljenje polica i rasvete odradim u "sopstvenoj režiji".

Kako će mi to ići, videćemo uskoro...

Pošto je garaža velika, zamrzivači, friider, i nešto pultova "preseliće" se u nju, pa će se time obezbediti više mesta u "staroj" letnjoj kujni...

Razlog je jednostavan, ostale su samo koke, a i u tom prostoru dolaze za koju nedelju nove voćke...

Prostor za novi roštilj nije baš mali, ali ove godine, recimo, koncepcija pečenja paprika mora biti drugačija, jer sam prošle godine mnogo vremena utrošio na tu "operaciju".

Imam već ideje kako da ove godine napravim "pecka" za paprike, koji mora biti dovoljno velik da se popriličan broj paprika peče od jednom, a još važnije je da se mora lako "paliti i gasiti".

Pecko kojeg smo prvobitno koristili, bio je dobar jer je bio na struju, pa nije bilo smaranja sa loženjem, kao u "spravi" koju smo koristili na kraju sezone.

Opet ta "na loženje", pekla je mnogo više paprika odjednom, ali je tražila dodatni posao - loženje...

Nova sprava biće na gas, lako se pali, brzo dostiže "radnu temperaturu", nema smaranja sa drvima & pepelom, a kad završiš pečenje, zavrneš bocu i gotovo...

Ko zna, vremenom roštilj sa gornje slike može da preraste u nešto ovako...

Pre desetak dana sam slikao "zeleniše u plastenicima. Sem luka u pozadini, ništa se drugo nije videlo...

...a i on je bio mali...

No par sunčanih i prilično toplih dana za januar mesec doprineli su da ze iz zemlje pojavi i grašak...

Provirio je, doduše pomalo stidljivo, ali redovi se lepo vide...

Sad nam ostade još da iznikne i spanać...

Salata takodje raste... Pre desetak dana je bila ovolika...

I za kraj današnjeg pisanja, evo par slika od domaćih rezanaca koje je Maja počela da pravi po receptu od "onomad"...

Sem jaja i brašne ništa više ne ide u testo...

OK, i ova je više namenjena domaćoj radinosti nego "industriji", ali kao što ponovih mnogo puta, naše ambicije i nisu "globalne"...

Ako želite da naručite testo, znate već proceduru, zvrcnite Maju na 064 124 97 99...

Puno pozdrava iz Sente