Dnevnik - juli 2014

predhodna strana...

Pisano 02. jula 2014

Kao da je pre neki dan bio početak juna, a ono mi već udjosmo u juli...

Ne znam za vas, ali nama vreme leti i verovatno zahvaljujući svakodnevnim aktivnostima dok si trepnuo prodje nedelja, pa sledeća, pa...

Uživamo u ovom "salaškom" životu.

OK, ustaje se ranije, ima stalno nekog posla, ali gde god se okreneš vidiš plodove svoga rada i to nas čini srećnim i tera nas da "guramo" dalje...

Uf, tek sad kad su došli zidovi, dobila se prava slika koliki je to objekat. Velik je skoro kao pola pomoćne zgrade!!!

Juče je konačno izbetoniran i gornji serklaž...

Sem "Pipiland"-a, Đurika je radio i završio je poslove oko betonskih staza na ulazu u dvorište sa ulice...

Paralelno sa zidanjem "pileće palate", priprema se i teren za još par staza, koje su se pokazale da bi dobro došle u komunikaciji u dvorištu...

Jedna od njih ići će prema plastenicima...

I da današni "izveštaj" završim sa vesti, da je pre neki dan stigla nova tura pilića...

Pazi kako su se "postroijili" pored hranilice...

Ni "seniori" nisu ništa gori... Samo im guzice vire...

Polako prerastaju prostor u kome se nalaze, tako da taman kad im novi kokošinjac bude gotov i oni će biti spremni za seobu, kao i za izlazak u dvorište...

I eto, toliko za danas...

Kao što vidite, kod nas je poprilično živo. Aktivnosti ima na sve strane, no ipak stignemo i da malo uživamo...

Pre par dana sam sa Tamarom bio na bazenima u Senti.

Ko ne zna, evo informacije, u Senti u Velikom parku ili ti Narodnoj Bašti, kako se sada zove, postoji kompleks od tri bazena.

Uz veliki olimpijski tu je i jedan manji, veličine vaterpolo plivališta, sa termalnom izvorskom vodom i još jedan malo manji zatvoreni...

Onaj termalni, ima vodu crnu, kao da se kupate u recimo, čaju. Kad sedite na ivici i umočite noge, stopala ne možete videti...

Inače, voda u tom bazenu je preko 30 stepeni...

Olimpijski bazen je veoma lep, voda je bistra, čista, a što je najlepše, uopšte nije gužva...

I za sam kraj, informacija da smo testirali vozilo za dostavu pilića na kućnu adresu...

Toliko za danas....

Uzdravlje i uživajte....

Pisano 06. jula 2014

Od kad sam počeo da pišem ovde na sajtu, broj poseta se konstantno povećava.

Nekada davno, kad sam išao na kurs za izradu web sajtova, jedno od prvih pravila je bilo da sajt morate redovno ažurirati, inače ljudi dođu jednom, dva - tri puta i ako nema ništa novo, više se ni ne vraćaju da posete tu stranu.

Broj poseta naravno zavisi od vrste sajta i naravno da jedan, recimo, Blic ima dnevno ogroman broj poseta, jer sve vesti i atuelnosti možete videti tamo.

Modelarski sajt, kojim sam se godinama bavio imao je oko stotinak poseta dnevno, što ako se uzme u obzir vrsta sajta, uopšte nije bilo "hrđavo"...

U zadnjih par dana sam na par strana čuo da se i ovaj sajt redovno posećuje. Interesantno mi je da su mi to rekli ljudi koji nisu modelari, što su od ranije znali za ovu našu "avanturu".

Googčle Analitics mi pokazuje da procentualno ima dosta novih "čitalaca"...

U svakom slučaju, hvala svima na redovnim posetama.

Trudimo se da u ovim "ludim" vremenima, unesemo kroz ove naše "dnevnike" jednu malu dozu optimizma i nečeg interesantnog, možda bolje reći nesvakidašnjeg...

Pošto mi nismo konglomerat, multinacionalna kompanika ili neki gigant, nego ipak mali salaš u razvoju, nemamo "mat'rijala" za svakodnevo izveštavanje, ali trudimo se da budemo interesantni, koliko god je u našoj moći...

Sve u svemu, da više ne gnjavim sa filozofiranjem, evo konkretnih stvari...

Od Saše iz Srbobrana, čoveka koji nam je pravio plastenike, pre par dana smo dobili novog kućnog ljubimca - štene Šar Pej-a...

Mislim, ne moram vam reći koliko je sladak, već na slici je "meden", a uživo...

Svi ga "gnjavimo" ceo dan, a on onako mali i naboran, samo trčka za nama...

Više ujutro nemamo problema sa budjenjem, mali se oglašava čim svane, laje, cvili, kevće...

Sve u svemu, nema mira od njega...

Za sad je dobar, ne pravi nikakvu štetu, samo trčka, sve živo njuška, gleda, istražuje...

Onako malecki i naboran izgleda kao neka igračka, kao lutka. Jesan li rekao da je mnogo je sladak?

Lepi su i pilići, juniori, dobro napreduju, rastu...

Seniorima smo juče Đurika i ja napravili ispsut, tj. prostor gde mogu da izlaze preko dana...

Isti dan su prvi put izašli iz kokošinjca. Malo su "zbunjeni" i bez obzira što su vrata ceo dan bila otvorena, baš nisu izlazili napolje.

Kad bi neko i izašlo, držalo se tu blizu vrata i na najmanji šum, odmah bi trčali unutra...

Verovatno i za to treba vremena da se naviknu...

Od nedelje se nastavljaju radovi na novom kokošinjcu, stigla je gradja za krov, serklaž je gotov, šalung skinut...

Čujemo se ubrzo...

Pisano 16. jula 2014

Ja rekoh "čujemo se ubrzo", kad ono medjutim, opet prodje desetak dana...

Ovde na "salašu" vreme stvarno leti, ceo dan neka "akcija" i dok se okreneš ne da je prošao dan, nego i nedelja...

Kako god, nama nije ni najmanje dosadno, jer, kao što rekoh, aktivnostima nema kraja...

Onaj tamo petak je konačno donet kompletan nameštaj iz Novog Sada. Stvari su izvadjene iz torbi, poslagane u ormare, garderobere, ormariće u kupatilu, kuhinju...

Kuća je počela da lići na dom...

U zadnje vreme već sam "odlepio" od tašni, kofera, kutija. Niko ne zna gde je ovo, gde je ono...

Totalni raspad sistema...

Kao što sam ranije već pisao i gradjevinskim radovima se vidi kraj. Sad već moram reći, hvala Bogu...

Doduše, ostalo je tu još par ne realizovanih stvari. Da se ne lažemo, kao što to obično biva, probijeni su svi "budžeti", tako da za sada moramo da "krešemo" planove.

Ako Bog da zdravlja i sreće, dogodine na proleće eto nama novih "radnih akcija", a i kako bi se "družili" sa Đurikom, kada bi sve napravili sada...

Ko šta, ja samo Đuriku spominjem, a kako i ne bih kad je tu svaki dan.

Juče je završio staze ispred kokošinjaca i jednu prema plastenicima...

Pre neki dan, postavili smo stubove za vinovu lozu, koja bi trebala da se posadi na jesen...

Skroz desno na slici, vidi se prolaz prema zadnjem delu plastenika. Na kraju tog prolaza, na ogradi koja deli naš plac od opštinske parcele, danas krećemo sa izradom kapije. Time nećemo morati da idemo skroz "okolo - naokolo", kada želimo da izadjemo iz dvorišta...

OK, ta kapija će jednog dana, kada neko kupi parcelu do naše, morati da se zatvori, ali kad će doći taj dan, to niko ne zna.

Kakva su vremena, verovatno nikada...

Juče su tesari završili radove na krovnoj konstrukciji velikog kokošinjca.

Đurika je napravio sve staze oko objekta, tako da sada bez problema može da se stigne do nove "pileće rezidencije"...

Prostor izmedju pomoćne zgrade i novog kokošinjca, na kome se trenutno nalazi slama, biće očišćen i nasut peskom.

Time će "pipike" dobiti prostor da se "baškare", znate, mnogo vole pesak, a ja ću videti vremenom šta će biti sa tim delom dvorišta. Ko zna, možda tu bude nadstrešnica za slamu, a možda se tu dozida još jedan kokošinjac, ako "proizvodnja kokošaka" krene...

Kako god, "pernati" mlogo vole da su napolju.

Baš to ih i odvaja i daje kvalitet domaćoj živini u odnosu na tovne piliće - brojlere. Ispust, čeprkanje, trčkaranje, prirodna ishrana (jednim delom) doprinosi finom ukusu mesa i jaja domaće živine...

Male juniore, piliće koji su stigli pre malo više od dve nedelje, razdvojio sam na dve grupe.

Malo su porasli i prostor u kome su se nalazili, polako postaje "tesan"...

Kada seniori, za koji dan predju u svoj novi dom (čitaj kokošinjac), juniori iz skroz leve prostorije dolaze u skroz desni prostor, mesto gde su trenutno seniori.

Time će obe grupe juniora imati mogućnost da izlaze napolje u ispust.

Naravno, kada seniori izadju, prostor se mora dobro izribati i dezinfikovati, bez obzira što su to pilići iste rase.

Za sada ne znam kako će izgledati kad stariji i mladji budu zajedno u dvorištu, tj. da li će biti "šorke" petlova.

Ako bude, onda ima dve opcije, prva je "brica" za starije petlove, što im svakako ne gine, jer ipak ih nisam kupio da se sa njma družim nego da se "spremaju" za supicu ili neki paprikaš.

Druga varijanta je, dok se stariji petlovi ne "iztrebe", da seniore i juniore razdvojim ogradom...

No, što bih se jedio unapred, kad omladinci krenu da izlaze, videćemo šta će biti...

I na kraju, da današnje pisaje ne bude samo "pileći dnevnik", evo par slika koje sam vam na neki način ostao dužan.

Sećate se da sam pisao kako sam se lepo proveo pre jedno mesec dana kada sam išao na Nikolin salaš.

Tada nisam nosio foto aparat sa sobom, ali pre par dana, kad sam sa mojim Cvrletom išli ponovo, Olimpus je bio u džepu...

Ne moram vam ponovo prepričavati šta je to što čini neki ugodjaj, šta je to što doprinosi da se lepo i opušteno osećate...

Slike pejzaža, oblik i boja oblaka, vetrić koji čarlija, prijatno društvo, opuštena atmosfera...

Uostalom, pogledajte ovu lepotu...

Da li je ovo slika Save Stojkova? Definitivno bi mogla da prodje...

Dolma...

Tokom ovog odlaska, ispred nas, na jedno stotinak metara, srndać je prešao sa desne strane dolme na levu, prema Tisi.

Dok sam izvadio aparat da ga slikam, već je "šmugnuo" u žbuje...

Malo dalje, videli smo rodu u termičkom stubu. Raširila krila, ni da mahne, samo kruži i dobija na visini...

Odmah sam se setio modelarstva, jedrilica, F3J klase...

I tako, gledajući levo - desno, u oblake, u Tisu, nismo ni primetili da smo prošli treći spust sa desne strane nasipa, skretanje za Nikolin salaš...

Vozimo se mi, kad spred nas Sanad...

Uf, Cvrle, biće da smo se "zaukali", okreći bicoš...

A na salašu, Nikola bere i skuplja šljive... Pazi drvo, sve se plavi kako je rodilo...

Tu je i neizostavni Švrća, lepi beli Pulin...

Nismo hteli da smetamo Nikoli u radu, malo smo posedeli, pa "na levo krug" i pravac kući...

No, pre toga par slika u ladovini oraha, ispred stare kuće...

Pletena garnitura...

...ringlovi...

...kupine...

...šljive smo već spomenuli...

Nikola nas je malo proveo po "imanju", gledali smo bašticu...

...a u njoj, svašta nešto, recimo paprike...

...male "bebe" lubenice...

Kad smo krenuli put Sente, ruksak pun šljiva je bio "na ledji", a dolma ispred...

Pejzaž se nije menjao... Lepa naša Vojvodina...

Šta reći na kraju, znate, počinjem da razumem Amiše, koji i danas žive kao pre 150 godina.

Dobro, dobro, malo nove tehnologije nije na odmet, ali ovakvi izleti, slike, mirisi, svetlo, boje, to oplemenjuje...

Verujte, uživam samo što gledam sve ovo ponovo na računaru.

Naravno, "live" je mnogo bolje...

Uzdravlje...

Pisano 23. jula 2014

Evo sedim od jutros pored ovog računara, pijuckam kaficu, pa ko velim, ajd' da napišem koju.

Maja i Tamara su u Novom Sadu, otišle juče popodne, odnele paprike. Utorak je sad već postao redovan dan za isporuku.

Prva "stanica" je Srbobran, gde ostaju prvi džakovi.

Potom kod "Bulaća", "next station", Pedja sa Čeneja dolazi po svoju robu.

U Novom Sadu je cela "turneja", nekima nosimo direktno do vrata, nekima do tezge, a neki dolaze, sve u svemu, sad smo već u potpunosti ušli "u štos"...

U svakom poslu ima stvari na koje možete da utičete, a takodje ima onih na koje ne možete.

Kod ovog "paprikarskog bizmisa", mi se trudimo da ispoštujemo sve ono što je u našoj moći, kvalitet, dogovor, cenu...

E sad, ono što nije u našoj "nadležnosti" je baš ovo zadnje - cena.

Ljudi moji, tek kad se krene malo po pijacama, tada se vidi kolika je kriza.

Istu priču čujemo na Kvantašu, iz Srbobrana, Beočina, sa Limanske ili Futoške pijace. Mislim, Senćansku pijacu neću ni da spminjem...

Nema love, jednostavno, u dve reči je sve objašnjeno.

Na Kvantašu priča žena koja se 15 godina bavi tim poslom, da nikada nije ovako bilo. Oni što su uzimali po 10 kutija dnevno, sad uzimaju 2 - 3, oni što su uzimali 2- 3 sada više ni ne uzimaju, verovatno su zatvorili piljarnice ili mini markete...

Vlada iz Beočina, stariji čovek, uzima od nas paprike za svoju radnju, veli da mu "prevrnu" 5 kila paprike, zagledaju ih sa svih strana, pa onda uzmu 3 komada...

Na Senćanskoj pijaci prvo odu one male, kvrgave, sa po kojom flekom. Te su 4 din/kom.

Normalne paprike, velike, pravilnog oblika, ma bez greške, po 8 - 10 dinara, te se mnogo manje prodaju....

Neverovatno....

Ispada da moja ideja da "ne mora gaće, dezodorans ili garderoba, ali mora da se jede", baš "ne pije vodu" jer, OK, mora da se jede, ali ne mora salata...

Jbg, paprika postala luksuz...

No sad. šta da se radi, iz ove kože se ne može.

Da sam sve ovo znao pre par meseci, nisam baš siguran da bih pravio plastenike. Velika investicija, pa onda rasad, pa rad i na kraju kad se podvuće crta, bojim se da će zarada biti "mršava".

Naravno, da će je biti, ali videćemo kolika...

Ima tu sad još momenata, recimo da je prva paprika brana jedno dve - tri nedelje ranije, cena je bila daaaaaleko bolja, recimo komad je bio i po 100 dinara u početku, pa potom 50 dindži...

Mi nismo mogli da imamo paprike u to vreme, jer zbog podizanja plastenika nismo mogli ranije zasaditi papriku, ali dogodine ćemo je sigurno imati pre nego što smo je brali ove sezone.

Drugi momenat je pitanje kako će ići paprika za pečenje, ova crvena dugačka, špicasta...

Eno, prve počinju da se crvene...

Ako se to bude dobro ili bar bolje prodavalo, za iduću sezonu verovatno ide jedan ceo plastenik tih...

Trenutno, glavni problem nam je da ne možemo da naprodajemo paprika koliko ih imamo.

Senćanska pijaca je mala, Maja ide svaki dan da prodaje, ali paprika ima "k'o u priči", pune tezge, nismo mi jedini...

Po ovim cenama, i količinama koje se traže, skoro da nam se ne isplati da ih vozimo za Novi Sad. U redu, sada idemo jer još tamo ima posla, ostalo je ponešto stvari u kući da se donesu, pa spojimo lepo sa korisnim.

No, ako cena nastavlja da pada, pitanje je šta će biti.

Trenutno, višak paprika stavljamo u turšiju. Maja ima dobar recept, burići su obezbedjeni i sve što se ne proda, priprema se i "buć" u turšiju.

Kad dodje zima, imaćemo naš proizvod koji ćemo plasirati.

Sa druge strane, ko sada može znati šta će biti kad "zagudi severac" i kako će se prodavati zimnica.

Ja se nadam dobro, jer ljudi ipak žele proverene artikle, bez konzervanasa i svih ostalih "špecija", ali ajd' sad budi pametan...

Kako god, turšija se sprema...

Čoveče, koliko texta, krenulo me...

Evo i malo slika...

S'čim da počnem, dal' sa pilićima ili sa Djurikom? Joj, dileme...

Ajde sa pipikama...

Znači, pipike rastu...

Al' mi je misao...

Dobro de, mora neki uvod...

Juniorčići, mislim na ovu drugo turu "pilićova", dobili su ponovo malo proširenje i sada se baškare po celoj prostoriji u kojoj su smešteni.

Baš se vidi kako lepo napreduju.

Pre neki dan je bio veterinar, dao im revakcinu. Prvu su dobili sa 10 dana...

Dok sam im sredjivao prostoriju, morao sam da ih pregradim.

Kao i sva deca, trčkaju, sve ih zanima, trpaju se i di treba i di ne treba...

Ovako lesonit, pa ajd' svi na jednu stranu...

Ali, avaj, lesonit kratak. Šta ću, ja dodao malo slame, no...

Srećom, operacija sredjivanja prostorije kratko je trajala...

Seniori su preseljeni u nov dom.

Pipikaneri su veliki i po toplom danu kad se svi "zavuku" u 'ladovinu, baš je "gužvanjac"...

Iako novi kokošinjac nije u potpunosti gotov, dovoljno je dobar da "pernati" mogu živeti.

Ostalo je da se objekat izmalteriše sa spoljne strane, ali sa Đurikom smo se dogovorili da ćemo to odraditi kad malo temperatura bude niža.

Pošto je zgrada napravljena baš za kokoške, ima mnogo otvora, vazduh struji, te i sada, kad su ovi veoma topli dani, klima je mnogo bolja nego u starom prostoru. Ovaj prostor je skoro i tri puta veći...

Uostalom, evo slika...

Čovek se brzo naviken na dobro, e pa to važi i za kokoške... Definitivno...

Sem komfora unutra, imaju i gde da izlaze, što je za domaću živinu najvažnija stvar.

Treba da vidite kako trče, jure vrapce, mašu krilima, kako petlići jure kokice (he, he), "padne" i po koma "mara" medju petlovima...

Napravio sam im i "igralište" sa peskom... Da li ste sumnjali?

Tobogani, ljuljaške, klackalice stižu od nedelje...

Što bi rekla ona pesmica: "Sve u svemu znaj, jedan mali raj"...

Što se tiče gradjevinskih aktivnost, pa, naravno da se nije sedelo skrštenih ruku...

Napravljena je staza prema garaži...

Kupljeni su ivičnjaci, Đurika ih je ubetonirao i postvljen je "tampon" od peska.

Na njega sad dolazi Geotextil, materijal koji propušta vodu a ne dozvoljava da raste trava, a od gore će se nasuti mali beli kamenčići.

Ova staza je odradjena ovako iz dva razloga, prvi je da se ne betonira baš sve, nego da prostor malo "razbijemo" nekim drugim materijalom.

Važniji momenat je taj što je garaža niža od betonskog platoa nekih 25 cm i ako namestimo novi stazu sa "padom", kod obilne kiše ima sva voda da se "sjuri" u garažu.

Da sad ne bih pravio kanale, drenaže i ostalo, najjednostavnije rešenje mi je bilo ovo...

Kamenčići još nisu nasuti, želim prvo da naspem zemlju u prostor oko staza.

E, sad tu dolazimo do novog momenta, u ovolikoj Vojvodini, nema zemlje...

Da, dobro ste pročitali...

Pitao sam na "sto strana" nigde nema da se kupi lepe crne zemlje. Na kraju sam našao zemlju, ali kad su mi rekli cifru, nije mi bilo dobro...

Tako da, novi obrt, počeli smo sa radovima na bazenu...

Ovim udarcem "ubili smo dve muve", prva, imam lepu zemlju za nasipanje, nema prevoza, extra troškova itd, a drugi, svakako bazen moram da pravim, nismo mislili ove sezone, ali kad je tako ispalo...

Rapisan je tender i šta mislite ko je pobedio?

"Đura and black magic gang"...

Zemlje je bilo i više nego što treba...

Krenuli smo odavde...

Rupa je bila sve veća i veća, a zemlje sve više i više...

...a rupa je bila sve dublja i dublja...

Na kraju, sve je izgledalo ovako:

Ovih dana se nastavljaju aktivnosti oko bazena.

Pošto je Đura bio "izvodjač" radova i kad je moja strina pravila bazen, pa su lili ploču dva puta (malo je "omašio", pa je ploča bila "ušreh"), da ne bih prošao tako, livenje ploče na kojoj se montira bazen, ću prepustiti majstirima, koji će ga i montirati. Ustvari, Đura će liti, ali majstor će biti "nadzorni organ"...

I za sam kraj, Ferika je napravio kapiju:

A, Cvrle je napravio "show room", pa ispred kapije zaradjuje džeparac, "valja" paprike i Nikoline šljive...

Slamu smo metnuli da mala dlakava dosada (čitaj Maza) ne bi izlazila napolje...

E pa, ako je i od mene, dosta je...

Puno pozdrava sa našeg malog salaša...

Pisano 29. jula 2014

Rekoh, da sačekam još koji dan pa da otvorim avgustovsku stranu, no nisam imao "srca" da vam to radim...

Stariji se verovatno sećaju televizijskih dnevnika iz doba Tita, kada je, nakon nekog govora ili sednice, spiker čitao kako je Josip Broz dobijao "mnogobrojna pisma i telegrame podrške" širom Jugoslavije i iz sveta.

Fala Bogu, ja nisam "Tile", ali stigne i na naš mail po neko "pismo podrške".

Dok sam se bavio modelarstvom i pravio velike scala modele (replike aviona iz II Svetskog rata), kao što sad ovde pišem o Svašta Bašti, tako sam i o modelarskim poduhvatima pisao, na našem modelarskom Forumu i na RC Universu, poznatom svetskom Forumu.

Sad ste me već upoznali, te vam je jasno da sam i tamo postavljao "gomile" slika i tekstova.

Retko ko, slobodno mogu reći niko, nije na taj način predstavljao ono šta radi, a pogotovo nije pisano o tome kako se šta radi.

Reči hvale stizale su sa svih krajeva sveta, ali doslovno.

Ko ne veruje, evo dva linka, a mogu vam biti interesantna, čisto da vidite koliko je i modelarstvo lep i zanimljiv hobi...

http://www.rcuniverse.com/forum/rc-warbirds-warplanes-200/10794600-meister-scale-p-47-step-step.html

http://www.rcuniverse.com/forum/rc-jets-120/10165568-ziroli-f9f-panther-made-serbia.html

Zašto sad ovo pišem?

Razlog je jednostavan, takva podrška, saznanje da ljudi čitaju, gledaju slike, čekaju šta će biti novo, vide napredak, tera vas da se više trudite i još bolje radite.

Tako je bilo i u modelarstvu, a tako je i sada ovde u Senti.

Znate, kod nas, mislim u Srbiji, ne čuju se baš često reči hvale, te je stoga meni, da ne kažem nama kao porodici, veoma važna i takva motivacija.

Pazi sada:

Divno ti je ovo svo pisanije!!! Veliki pozdrav svima!!!!

Jaca

Pozdrav Terzicima!

Citam svaki update koji objavite, i znate sta? Zavidim vam! A znate li zasto? Zato sto ja nemam hrabrosti da predjem na selo.

Mi smo takodje, porodica iz NS-a. Imamo dve cerkice jednu ima 1,5 godinu a druga 3,5g. Pre mesec dana smo nasli prelep plac u Ledincima od 11 ari. Taman za malu kucicu, basticu... ali ja nekako strepim. Strepim kako cemo se snaci, kako cemo ovo ,kako ono... hiljadu pitanja koja se ticu razlika nacina zivota u gradu i selu. Veoma smo blizu odluke, mislim da je samo ostalo da ja odapnem strelu. ..jer ovde je postalo nepodnosljivo, grad, frka, nervoza, smog, buka, mali stan, deca kao u kavezu, da ih izvedes gde da ih izvedes... sve ste prosli i sigurno razumete. Pogotovo razumete onaj deo kad svi pricaju kako je skroz normalno da deca u vrticu budu celu zimu bolesna. ..I sve tako.

Ali dzaba mene je nekako strah. Ali kad citam vase redove nekako mi ulivate nadu i sigurnost da je pravac kojem naginjemo ipak ispravan i da ne gresimo jer vidimo da nismo sami, ni prvi, ni jedini. Milina mi obuzme i srce i dusu kad gledam fotografije. Svaka Vam cast! I drzimo Vam palceve! Saljemo Vam sve nase pozitivne zelje i misli da Vam se ostvari sve sto ste naumili!

Jos jednom Vam cestitam, i zelim mnogo uspeha i mnogo sretnih trenutaka u novom zivotu!

Porodica Cegar

Ako stucas, da znas da vas skoro svaki dan spominjemo! One prijatelje koji su otisli u beli svet i tamo rade kojesta ni ne spomenemo, ali nesto o vama cesto mislimo..... Šta, kako, navodim tvoj primer u firmi, kao pozitivan primer, naravno!

Pozdravicu Braneta, a ti ljubi devojke!

Jaca

Dragi moj druže Miroslave,

Detaljno sam pročitala ovaj e-mail i jako mi se sviđa. Sad sam skroz ušla u vašu pričicu, jer sam ovih dana pomalo čitala dnevnik kad bi imala vremena pa sam ga i pročitala. Moram da primetim da mi se jako sviđa tvoj stila pisanja, prosto klizi. Naravno, glavni akcenat u tvojoj priči je u mom slučaju rečenica LEPA NAŠA VOJVODINA-i naravno da si u pravu. Impresije oko boja i mirisa su takve da ih načisto osećam i u ovoj mojoj kancelariji. Nisam sigurna da ne bi i ja volela baš tako. Bar mi se sad tako čini, samo da je uvek ovako lepo vreme.

Jedan mali pozdrav, do skorog viđenja.

Zaga

Nadam se da niko neće zameriti što sam "copy - paste" ove mailove...

Tu je i Nemanjin, koji sam postavio na pre neki dan na strani o pilićima...

Bilo ih je još, ali da ne "smaram"...

U zadnjih mesec dana imam veoma malo vremena za sedenje ispred računara, jer da napišem ovakav tekst, sa sve obradom slika, linkovanjima, itd, tereba mi dobra dva - tri sata.

Sada mi to polako postaje "luksuz" koji nemam, jer posla ovde na "salašu" ima od ujutro do uveče, ali doslovno...

Zato, vas molim, nemojte zameriti ako na neki mail ne odgovorim, razlog je jednostavan, nema vremena, a ponekad i zaboravim...

Kao što rekoh, posla ima non-stop. Sada vidim da smo se možda i malo preforsirali, jer skoro da "ne postizavamo" sve da uradimo, a jednostavno ne stajemo.

Ovo pisanje mi je prvi put u zadnjih par dana da sedim ovoliko ispred računara. Naravno, internet je stalno uključen, sednem na par minuta, vidim malo vesti, mailove, ali ono, kao da surfujem, to "nema teorije". I sada me po malo grize savest jer bih trebao da berem paprike, ali kad se setim koja je sauna u plasteniku, nekako mi milije ovde ispod "klime"...

Juče sam se ceo dan "bakćao" sa pilićima i kokoškama.

Juniori su narasli, te sam opet morao da ih delim. Bili su u dve prostorije, no polako ih prerastaju.

Još pre neki dan sam detaljno očistio treći mali kokošinjac, onaj gde su nekad bili seniori, pre nego što su prešli u novi dom.

Kako su mi rekli, zbog mogućnosti prenošenja bolesti, virusa, ovog - onog, prostoriju sam dobro očistio i dezinfikovao. Tek tada je mogla da "padne" seoba...

Kad sam već krenuo u te "aktivnosti" onda sam očistio i druga dva mala kokošinjca.

Čišćenje je jedan "fenomenalan" posao gde vilama sa poda u kolica sklanjate slamu sa sve ...... mislim, da vam ne objašnjavam u sitna creva...

To se radi svakih par dana, jer kao što rekoh, pipikaneri su narasli, pa samim tim i sve više i više ke...ju. Par dana možete dodavati slamu, sloj na sloj, ali najmanje jednom nedeljno se sve mora izbaciti i slama zameniti sa novom, čistom...

Kad već spomenuh slamu, šta mi se skoro desilo kada sam išao da je kupim.

Pre par meseci Djurika me je odveo kod nekih ljudi koji imaju i prodaju slamu. Poenta je da slama bude što sitnija i naravno suva.

Ovi ljudi imaju baš takvu...

Znate, čim udjete u neko dvorište, sve vam je odmah jasno. Kod ovih ljudi se odmah se vidi da su vredni, radni i uredni.

Predzadnji put ja došao, a oni krune kukuruz. Dere se onaj krunjač, sin ubacuje kukuruz, tata sklanja klipove, unuk radi, snaja i baba su tamo, ma svi "šljakaju"...

Obično sa babom "završavam posao" oko slame, te je tako bilo i taj put. OK, možda baš nije baba, ali žena sigurno preko 60 godina.

Pre neki dan je vidim na sokaku, vozi Fergusona sa dve prikolice!!!

No, da se vratimo temi, kaže baba, svi rade, nema ko da pomogne, pa da se ja popnem tamo u neki ambar i da bacam bale slame od gore, a ona će ih redjati u kombi...

Tako i beše...

Uterao ja kombi u "ridžu" u dvorište, otvorio zadnja vrata, popeo se lotrama gore i bacam bale... Gledam da ne pogodim babu...

Okolo trči živina, baba ubacuje slamu, idi begaj, kao da smo u 19 veku u recimo Vajomingu...

Kad je akcija bila gotova, ja platio i pravac kući...

Sve se to dešavalo predveče.

U Svašta Bašti, ajde ovo, ajde ono, slame sam se setio, beše već 10 uveče. Mislim se, ajde da i nju izbacim, pa da sam miran...

U dvorištu mrak, izbacih ja jednu balu, pa na nju drugu, pa treću, uhvatio četvrtu, kad ono, nešto skoči u kombiju, poče da divlja...

Usrao sam se živ...

Imam šta da vidim, dok je baba ubacivala bale, uskočila kokoška, niko je nije video i ostala u "kombezi"...

Šta ću, ja izbacio slamu, pritvorio vrata i ujutro eto mene opet kod babe.

Pita ona otkud da sam došao, a ja velim: - Da li vam fali nešto iz dvorišta?

- Nem tudom (ne znam, na madjarskom)...

Kad sam ispričao za kokošku, baba se pet minuta smejala, ne zato što je koka uskočila, nego što je deda sat vremena išao po dvorištu i vikao:

- Pi pipi pi pipi pi...

Sutra sin dolazi sa traktorom i dva radnika da tovare slamu što sam izbacio iz kokošinjaca. Sad se već nakupila poprilična gomila, a ne moram da spominjem kako "zdiba"...

Bojim se da mi komšiluk ne popizdi od smrada...

Kako god, sutra će oni to natovariti, pa odneti na neku njivu...

Dobro meni, a dobro i njima...

Što se tiče dešavanja, pa "za promenu" bilo je akcije...

Krenuli su radovi i u Majinoj letnjoj kuhinji. Majstor je krenuo sa postavljanjem pločica i za koji dan će sve (konačno) biti na svom mestu...

Predhodni dani su bili "mega" topli, čak su se i koke sklonile u "debelu" 'ladovinu...

Da se ne bi gurale napravio sam im "tribine"... Trebalo je par dana da skontaju čemu to služi, ali sada su uglavnom tamo...

Ista priča je i sa juniorima...

I na samom kraju, ajd da spomenem i paprike.

Bobite rastu, pa rastu, to i nije neka vest.

Ali, ove nove, crvene, špicaste, za pečenje, e one polako dobijaju boju. Ta vrsta paprika dok raste i dok se razvija je zelene boje. Ima mnooooogo baš velikih, ali nikako da "pocrvene"...

Konačno, pre neki dan imamo šta da vidimo, počele su da menjaju boju...

Ovim završavam julski dnevnik. Ne tugujte, avgust je već za dva dana, a tada eto nas ponovo...

Uzdravlje

naredna strana...