Dnevnik - avgust 2014

predhodna strana...

Pisano 11. avgusta 2014

Danas ću, sutra ću i evo prodje trećina meseca...

U zadnje vreme smo imali neverovatno mnogo posla, doslovno nismo stali od ujutro do uveče i shodno tome, jednostavno nije bilo vremena za ove "literarne radove".

Polako smo počeli da uvidjamo da smo malo preambiciozno ušli u ovu priču. Ima stvari koje prosto moraš da odradiš, a pošto dan ima svega 24 sata, za neke druge obaveze se posle nema vremena.

Tempo je postao neizdrživ i po ko zna koji put, u hodu, stvari su morale da se menjaju.

Ko redovno čita ovaj naš dnevnik, zna šta su bile ideje i vizije. Nažalost ne ide sve kako je planirano.

Plastenici, da ne kažem paprike, krenuli su u totalno drugom toku i od ideje da se jednom nedeljno beru i nose na kvantaš, došli smo u varijantu da Maja svakodnevno ide na senćansku pijacu i tamo ih prodaje.

Naravno, u Senti količine koje imamo ne mogu da se plasiraju...

Sa druge strane, nemamo vremena da paprike "oplemenimo" u turšiju, ajvar ili nešto treće, jer "no time" za te aktivnosti.

Da skratim celu priču, od pre neki dan svakodnevno dolazi Ferika i pomaže oko radova u Svašta Bašti.

Ovde bar ima posla od ujutro do uveče...

Ferika je isti onaj Ferika koji je pravio vrata od garaže. Pošto baš nema posla, a zna "svašta nešto" da radi, ima traktor, prikolicu, razne priključne mašine, saradnja je na obostrano zadovoljstvo.

Njemu je dobro, jer svakodnevno "kapne neki dinar", a nama opet, jer imamo veliku pomoć...

Pošto Maja every day ide na pijacu da "valja" paprike, žene je sad već znaju i sve je češće traže, kako bi baš kod nje pazarile.

Tu i tamo ljudi dolaze i ovamo u kuću da kupuju. To i jeste bila ideja na početku priče.

Sem Ferike, počela je i "saradnja" sa mojoj bivšom školskom drugaricom Elvirom, Nisam je video još od trećeg razreda osnovne škole. Ona se tada odselila, otšla u drugu školu, ja posle u Ujvidek...

Sve u svemu i Elvira dolazi da uzima "robu" od nas, a pošto se godinama bavi ratarstvom, ima dosta znanja i mnogo saveta.

Sa njom i Ferikom dogodine bi trebali da krenemo u nove "poljoprivredne poduhvate"...

To šta i kako raditi u sezoni 2015, pitanje je koje me "muči" dosta dugo.

OK, ove godine svi znamo zašto su paprike u sva tri plastenike, razlog je jednostavan, kada su plastenici podignuti bilo je kasno da se bilo šta drugo sadi.

E sad, za iduću sezonu, plan je da se proširi ponuda na više proizvoda. Jedan plastenik će sigurno biti Bobite, drugi verovatno ove crvene paprike, a treći, e to će vidimo...

Trudićemo se da imamo medju prvima "zeleniše", što i jeste prednost plastenika, jer su tada cene najveće. Ono što mi ne znamo, sada učimo, je kada se šta sadi, seje, kada se bere, šta čemu ne smeta, šta da se gaji jedno za drugim...

Za iduću godinu verovatno zakupljujemo našu tezgu na pijaci. Time bi ljude navikli da nas uvek mogu naći na istom mestu.

Sada se Maja seli kao nomad i svaki dan stane tamo gde je slobodno, pa je onda žene traže po celoj pijaci...

Sa tezgom i više različitih artikala teoretski ova priča bi trebala bolje da funkcioniše. Teoretski...

Od ideje da gajimo ovde u Senti, a prodajemo u Novom Sadu trenutno nema ništa, jednostavno se ne isplati vozati se.

Opet, kad krenu pilići, jer tržište za ove što mi "gajimo" je definitivno Novi Sad, tada ima rezona, kad se već nose "pipike" nositi i "zeleniše".

No, ne smem mnogo da planiram, jer u ovim "ludim vremenima" ništa nije onako kako bi trebalo da bude, tako da...

Posle "pola sezone" u Svašta Bašti utisci su mi, onako, podeljeni...

Skoro da je kaou onom vicu kad su se sreli cnac i Bosanac na nudističkoj plaži... Ma znate ga sigurno, stari štos...

Kaže, sreli se crnac i Bosanac na nudističkoj plaži. Gleda Bosanac kako cnac ima veliku onu stvar, pa ga priupita u jednom momentu:

- Je li crnac, kako ti je tako velik?

- Ma to je jednostavno - reče crnac - kad odem kući, ja ga stavim na nakovanj, uzmem dobar čekić, pa ga onda nakucam koliki mi treba...

- Moraću i ja to da probam... - reče Bosanac

Posle jedno dve nedelje sretoše se oni ponovo...

- Gde si Bosanac - reče crnac kad ga je video - kako ide ono...

- Pa, polovično - odgovori Bosanac

- Kako polovično?

- Jbg, boju sam dobio, al dužinu nikako...

E, skoro da je tako i ovde, nešto smo dobili, nešto baš i nije kako smo mislili, ali generalno, ne smemo da se žalimo.

Uz mir i svakodnevnu "opuštenciju" možda je najvažniji aspekt da se sa ima odredjena perspektiva. OK, početci su malo teži, malo se uči, malo "luta", ali sve dolazi na svoje...

Prednost vas čitalaca ja da vam prenosimo naša iskustva, pa možda, ne morate vi da da se "patite" sa nečim što smo mi iskusili i prošli.

Ono što je milion % sigurno, ja se ne bih više vratio u Novi Sad, ma nema taj model Ferarija...

Toliko mi je lepo ovde "na selu" da vam ne mogu opisati.

Život je jednostavan, prost, ništa fenci, ništa komplikovano...

Pazi sada, pre neki dan došao Ferika traktorom - Feruguson...

Brate to kad vidiš, tehnology od pre 50 godina, a i dan danas "funkcionaniše".

Najmanji ključ za popravku je 24, sve je jako, masivno, ono...

Sa druge strane, rukama možeš da ga gurneš pomeriš, premestiš...

kad gledam taj traktor, kao da "live" gledam neki Thunderbolt, Zero, Hellcat..., neki od oih warbird aviona iz Drugog svetskog rata što sam pravio modele po njima...

E sad, nisam ni ja blesav, naravno da je John Deere sa 12 kompjutera, navigacijom, klimom, GPS-om i svim ostalim "špecijama" bolji, ali za naše uslove, nisam baš siguran...

Crkla pumpa goriva za Ferguson, Ferika se "isprsio" 1300,00 dinara pa kupio novu...

Da se "otvorio" 2700 dinara, mogao je pazariti i originalnu...

Dobro, sad ćete vi da kažete na John Deere trakturu to ne crkava.

Hm, možda ne, ali zato kad bilo šta "rikne", a dešava se, onda staviš kuću pod hipoteku pa "opravljaš"...

Takve stvari, uglavnom nisu za nas. To treba u Americi, Australiji, da kad onaj ujutro upali kombajn, pa do sutra uveče ide samo pravo, a GPS mu pomaže da ni malo ne skrene sa "lenije".

Ne kažem, nije loše to ni ovde, ali dok digne radu temperaturu, on odradio tih par jutara - hektara zemlje...

I onda?

Nažalost, došlo vreme da se radi na sitno, na mikro, "šljive za brašno", "trange frange", jer u drugom slučaju čim je malo veće onda obično radiš za džabe, jer će neko da te zavrne i ne plati na "kraju balade"... Nije pravilo, ali suviše često je tako...

To što nema foliranja, "glumljenja ludila", nema bitnih, nema važnih, to je ono što mi mnoooogo prija.

Bar meni, bolje reći nama...

Tu smo, svaki dan radimo, više rada nego ranije, manje zarade nego ranije, ali i dalje ono najvažnije - imamo viziju i imamo perspektivu...

Takva je - kakva je, ima je...

Pišem redje, ali kad me "krene"...

Od zadnjeg teksta svašta smo napravili... Prošlo je i dosta vremena, dve nedelje...

Bazen je gotov...

Videli ste da je izlivena donja ploča. Kad se sve steglo, došli su monteri iz Subotice...

Počelo se sa sipanjem vode i to je trajalo skoro 20 sati. Vodu smo sipali iz bunara što smo ga bušili za plastenike. Tu je pumpa prilično jaka, mlaz je mnogo jači nego u vodovodu, ali i ozbiljna količina treba da se bazen napuni.

Sutradan su odmah krenuli gradjevinski radovi oko bazena...

Kad je sve bilo nasuto izšalovano, pristupilo se betoniranju...

Sunce je već zalazilo nad Svašta Baštom kad je posao bio gotov...

Sutra dan je "palo testiranje"...

Sve u svemu, dvorišta sad izgleda ovako...

Pogled sa balkona...

Morali smo da napravimo par nivoa "terasa" kako bi "razbili" razliku u visini izmedju terase i donjeg dela bazena, tj dvorišta...

Potom su na red došli zemljani radovi na uredjenju travnjaka. Prvo IMT-ejac...

...potom Ferika sa "finim" radovima...

Završen je i prilazni put prema garaži. Postavili smo sitni tucanik, pod kojim je Geotextil...

Polako se pravi red i u samoj garaži...

...kao i u Majinoj letnjoj kuhinji...

Mali pilići su odvojeni od starijih, i sada već redovno izlaze napolje. Ograda mora da se postavi, u protivnom seniori hoće da kljucaju ove male...

I stariji su non - stop napolju...

Juče je Svašta Baštu posetila Vojvodjanska delegavija modelara...

Iz Srema su došli Beli i Sava, a iz Nova Sada čika Dule i Goša...

Dan nam je bo kratak, koliko je bilo tema za razgovor...

I tako...

Do sledećeg pisanja puno vas pozdravlja individualni proizvodjač Mirče...

Uzdravlje...

Pisano 19. avgusta 2014

E, sad ne možete reći da je pauza izmedju dva teksta bila velika. OK, ovo je tek drugi u avgustu, ali ako mogu da se "pravdam", stvarno "ne postizavam"...

Doduše, moram biti iskren, stvari polako dolaze na svoje mesto.

Ideja da Ferika dolazi i pomaže po potrebi oko radova u Svašta Bašti, pokazala se kao pun pogodak. Odradi se veliki deo posla, pogotovo u plastenicima, gde non-stop ima šta da se "šljaken zi"...

Sad, Ferika "uleti", obere, oplevi, sredi šta treba, pa Maji i meni ostaje mnogo više vremena za druge aktivnosti. A toga ima napretek...

U narednom periodu, čak ni za Feriku neće ni biti toliko posla, jer smo plasetenike "doterali", tj. očistili od manjih i zrelih paprika i sad čekamo da nova tura Bobita bude spremna za branje.

Kao što napisah, trenutno Bobita nema, ali za jedno sedam dana, eto novog talasa.

Znate, i meni je sve ovo novo. Slušam ja šta ljudi pričaju, ali tek sada i konkretno vidim kako sve izgleda.

Paprike sad teraju drugi "sprat" ploda. Stabla su još "izdjikala" i opet ima mnooooogo malih paprika, mnooooogo cvetova i onih kao klikerčići velikih plodova.

Ipak, moram vam priznati, do sada baš nisam zadovoljan celom pričom o paprikama.

Da, baš tako...

Ogroman rad, ogroman trud, a "kinte" baš i nema.

Naravno, isplatili smo troškove (rasad "soma" evra, folije 100, one letve za koje vezujemo paprike takodje "stoja" evrića, još jedna "stotka" se "izvukla" na razno razne sitne stvari)...

Do sada se "slilo" malčicko preko dve hiljadarke evrića. No, kad odbiješ ovo od malopre, ispada da je do sada čista zarada oko 700 evrića.

Da, od toga treba odbiti i gorivo, ajd' nek to bude jedno 50 - 100 evra.

Znači, do sada smo inkasirali 600 - 700 evra...

Pa, malo je...

Za rad dvoje ljudi od sredine aprila do sredine avgusta, za 4 meseca, baš je tuga.

No, ono što je za utehu, do kraja sezone ima još otprilike 3 meseca i sada sve što dodje ide na "dobitnu" stranu računa.

Tu su sada i crvene paprike, pa pečene paprike, kao što rekoh novi talas Bobita, kojima cena treba polako da ide gore, jer više nema paprika sa njiva.

Pišem sve ovo, jer vas "vodim" kroz ovu našu Svašta Bašta priču od samog početka.

Shodno tome, mene nije "blam" da napišem kad nisam nečim zadovoljan, kao što se radujem da sa vama podelim ono čime jesam.

Naravno, tek smo "zagrebali" po svemu ovome, prva nam je godina, mnogo toga ne znamo, mnogo toga treba još da se "složi"...

I dalje stojim iza tvrdnje da u našoj "priči" ima perspektive.

Činjenica je da se generalno u društvu stvari menjaju i da se mora uložiti mnogo, mnogo veći rad da bi se zaradilo mnogo mnogo, manje para...

Da ima nade za Svašta Baštu, evo primera.

Sad već u dosta navrata ljudi dolaze kod nas da kupuju paprike. Dobro, nije to svakodnevna pojava, ali dešava se.

Zadnji u nizu primera se desio pre neki dan.

Zove me Maja i kaže mi da se čula sa nekim čovekom, koji joj je rekao da bi želeo sa prijateljem da dodje i vidi piliće.

Tako i beše, negde posle dva popodne, po dogovoru, eto njih.

Ljudi, moji vršnjaci, naravno Senćani, kažu videli sajt, čitali šta piše, pa ko vele, hoće da vide "live". Interesuju ih pilići.

I tako, reč po reč, ispostavilo se da su i oni imaju voćnjake, time se bave iz hobija, da su "držali" piliće, ali da više neće to rade.

Do nas su stigli tako što je čovek zaposlen u njihovoj firmi bio da nam uvodi internet, pa im je pričao kako je video plastenike i ostali "sadržaj".

Onda je spomenuo web saj, a pošto su ovi ljudi iz tog sveta, oduševili su se da je sve propraćeno i na Internetu.

Odatle i Majin broj telefona, odatle i želja da se dodje...

E sad, kad su videli naše juniore & seniore, odmah je, u načelu, pao dogovor za kupovinu odredjene količine pilića.

Sem pilića, jedan od njih dvojice je naručio 10 kila pečenih paprika...

E, to je ono čemu mi težimo, da ljudi dolaze kod nas i da kupuju naše proizvode.

Naravno, želja nam je da i mi idemo u Novi Sad i nosimo robu.

No, za sve to treba vremana da se pročuje i asortiman da se ima šta ponuditi.

I da se vratim nazad na paprike i time završavam ovo pisanije.

Paprike (ove godine) su samo pola priče. Druga polovina su pilići.

Njih još ni ne reklamiram, jer nisu spremni još za supice i paprikaše.

Kad se sabere A + B, trebalo bi da ova prva godina, ova prva sezona, bude sasvim pristojna.

Svakako, to smem da potpišem, mnogo bolja nego da smo ostali u Novom Sadu i bavili se firmopisačkim poslom...

Što se tiče ostalih dešavanja u Svašta Bašti, šta da vam kažem, još malo pa sve po starom...

Konačno su počele da sazrevaju crvene paprike.

Sazrevaju i nove Bobite...

Crvene paprike, sem što ih prodajemo na pijaci, Maja i peče.

Pecko, sprava za pečenje, se skoro ne gasi...Pecko, tako smo ga mi "krstili", je u stvari jedan veliki okrugli šamot, koji se greje preko grejača, do crvenog usijanja. Paprike se potom samo ubacuju unutra, pola minuta - minut i pečene su...Prednost pecka je da papriku isto ispeče sa svih strana...Iako na prvi pogleda baš ne obećava, nakon skidanja spoljne opne...

Sad ostaje da se po želji u salatu dodaju "špecije" tipa, ulje, beli luk, so... i pravac trpeza...

Ovih toplih dana, pipikaneri su samo 'vatali ladovinu...

Pre neki dan počeo sam da im dajem kukuruz, pšenicu, sojinu i suncukretovu sačmu i sve ostale neophodne "špecije" koje idu u recepturu hrane.

Kokošija hrana je prava mala nauka. Ali, ozbiljno...

Prevrnuo sam Internet ne bih li našao pravu "smesu". Tema ima koliko hoćeš, ali uglavnom se odnose na tovne piliće ili koke nosilje.

Ne moram spominjati da svaku fazu rasta, od pileta, do samog kraja tova, prati drugačija vrsta hrane.

Na početku ona je bogatija proteinima, dok se na kraju dodaju drugi sastojci ili se menja odnos količina. Svaki sastojak "daje" nešto hrani i poenta je pogoditi pravu meru.

Kao što rekoh, recepture se uglavnom odnose za tovne piliće - brojlere.

Njih ljudi skoro do kraja hrane sa koncentratom, da bi samo par dana pre klaja prešli na prekrupu, kako bi se pilići "pročistili".

Nekada se koristilo i riblje brašno, jer je bogato proteinima, ali često se dešavalo da se meso "oseti" na ribu, pa se to više ne upotrebljava.

U našem slučaju, gde kokoške izlaze u dvorište i gde je vreme tova mnoooooogo duže od onog potrebnog za brojlere, bitno je davati i dozirati hranu u pravom odnosu i količinama. Domaće kokoške, deo hrane nalaze u ispustu, ali najvažnije im se ipak sipa u hranilice.

Najlakša varijanta su koncentrati. Oni su dobri jer je u njima sadržano sve neophodno za pravilan rast, razvoj i zdravlje pileta, da ne kažem kokoške.

No, pošto je vreme uzgoja domaćeg pileta mnogo duže, a cena koncentrata poprilična, u odredjenom periodu treba da se predje na "domaći hranu".

E sad, poenta cele priče je da se nadje dovbar recept, odnosno, odnos komponenata koji čine tu hranu.

Zadnjih par dana sam se "igrao" sa tim i zaključci su sledeći.

Na samom početku, kada malo jednodnevno pile stigne, mora da se koristi hrana tipa Ž-1.

To je hrana sa 22% proteina i u kojoj se nalaze svi neophodni lekovi i vitamini da bi pile preživelo prvih par nedelja života.

Ja sam, slušajući savete ljudi koji se time bave, hranio piliće ovom hranom dok svako nije pojelo po 1 kg iste.

Potom sam prešao na Ž-2.

Priča je ista, sem detalja da ova hrana ima 19% proteina.

Kad se počne sa ovom hranom, pilići su već dovoljno veliki da mogu izlaziti napolje u dvorište.

Nakon što su pojeli kilogram i te hrane, dolazi Ž-3.

E, to je hrana kojom se pilići mogu hraniti do samog kraja. Ali, kao što rekoh, pošto se New Hampshire mora "toviti" mnogo duže, nije "hrdjavo" preći na domaću hranu, jer je jeftinija. No sad, treba imati dobar recept, jer bez obzira na razliku u ceni, ako piliće hranite duže, tj. ako vam hrana nije energetski dovoljno jaka, onda ništa niste uradili. Duže vreme tova "poješće" razliku u ceni.

Sem toga, razlika u cifri, baš i nije neka, jer Ž-3 koncentrat košta 38,5 dinara/kg, a domaća hrana od 27-30 dinara, zavisi pošto plaćate kukuruz i ostale sastojke.

Ne moram da spominjem "smaranje" oko pripreme domaće hrane, koju sami morate mešati...

E sad, pre neki dan sam kod "Baba Slame" (to je ona žena kod koje kupijem slamu) uzeo kukuruz u zrnu i žito.

Na drugom mestu je kupljena sojina u suncokretoba sačma, a u Farmcommercu ostali dodatci (stočna kreda, so, premix...)...

Kad sam smešao hranu i odneo u kokošinjac rezultati su bili iznenadjujući.

Velika živina - seniori, odmah su se "parkirali" na kolica...

Ono što je interesantno, mali pilići su jeli kukuruz, kao i sve ostalo iz recepture. Ostane po koje zrno, ali vidi se da ga "ćopaju"...

U razgovorima sa ljudima to su držali živinu, saznao sam da veliki, jednostavno, nemaju naviku da jedu "zrnastu" hranu, da ne kažem kukuruz.

Malima to nije bio problem...

Šta sad?

Rešenje sam našao opet kod Baba Slame.

Prvo je htela da mi proda tamo neki polovni krunjač, ili šta li je već...

Ne, čekaj, nije krunjač, jbm li ga kako se zove to što melje kukuruz, nije ni bitno, na kraju je "pao deal" da će mi ona mleti kukuruz u prekrupu.

Plaćam 1 din po kilogramu skuplje, ali se ne njakam još i sa tim.

Mislim, ne možete ni da zamislite koja je prašina kad se to melje. Baba Slama i ja smo bili kao dva mlinara, beli od glave do pete...

Tako je i bilo, sinoć ja odneo nazad kukuruz koji sam pazario, kupio sam još dva džaka novog 'kuruza" i sve smo to samleli...

Kući sam "smućkao" hranu i joj, kad su "pernati" navalili na novi mix...

Za sada je plan da im još malo dajem pola - pola, pola koncentrat, a pola ovu našu domaću hranu i da ubrzo predjemo samo na domaću...

I eto toliko za danas...

Nadam se da vas ne smaram, bar ne mnogo, sa ovim "seoskim temama".

Znam da vas baš sve to ne zanima, ali pomalo je zanimljivo i čisto da vidite šta sve treba znati, raditi i na kraju, opet mnogo toga i dalje ne zavisi samo od vas...

I onda kažu: "lako je seljacima"... Hm...

Bez obzira na sve, s' moje tačke gledišta, ja se više ne bih "vraćao na staro"...

I na samom kraju, ekskluzivna vest, za jedno dve - tri nedelje u emisiji Petkazanje, autora Bore Otića, trebao bi biti prilog o Svašta Bašti...

Više detalja uskoro...

Uzdravlje

Pisano 25. avgusta 2014

Za danas mali kratak tekst, samo da vas obavetim da smo "probali" prvog petla.

Pre neki dan sam "navatao" jednog i "bačio" ga na kantar, koji je pokazao 1850 gr žive vage.

U petak bio Ferika i priča kako se "borio" sa guskama. Šta je radio, šta nije radio, izašle mu guske iz prostora gde ih drži i u "akciji" vraćanja, nesretnim slučajem jednu je nagazio, te joj slomio nogu.

Pošto su mu guske relativno male i ta nije bila dovoljna za paprikaš, došao Ferika po jednog petla, da malo "popuni" šerpu.

Merkali smo petlove, ima ih dosta, pa kad smo "ošacovali" pravog pade "jurnjava" ne bi li ga ufatili.

Malo kanapa oko nogu i krila i eto ga na vagi...

Siroma, nije znao da mu je to prvo, ali i zadnje merenje u životu...

Žive vage, petao je bio 2030 grama, što baš i nije neka težina, ali mene je više interesovalo kakav je kvalitet mesa i koliko će petlić biti kad ga naš Ferika očerupa.

Sutra dan su stigli "podatci".

Nakon "obrade" petao je bio 1550 gr, kaže Ferika, kožica je čvrsta i dok je čupao perje, uopšte se nije raspadala kao kod brojlera.

Najvažnija stvar, meso je bilo izuzetno mekano i potpuno drugačijeg ukusa od tovnih pilića...

Baš me je obradovao...

E, sad nam ostaje da se strpimo još malo, da pipikanere "natovimo" još jedno 500 - 600 gr, pa onda počnemo sa prodajom.

Plan je da očišćeni, budu oko 2 kilograma.

Prvo će "pod nož" da idu petlići a potom i koke.

Petlići su sjajni za supu, kao i za paprikaš. Meso mladih petlova je dobro i za pohovanje...

Inače, koncentrata više nema u ishrani.

Uspeo sam da nabavim sve neophodne "sastojke" za hranu.

U svakoj recepturi, kukuruza ide najviše, oko 60% od ukupne količine hrane, a ostalo su sastojci, koji se dodaju u zavisnosti od "recepta".

Trenutno imam dva i kombinujem oba podjednako. Prvi je skinut sa interneta, a drugi sam dobio od čoveka koji ima mešaonu hrane...

Tu su i ostali neophodni sastojci...

Što se tiče "bizmisa", stvari se pomalo popravljaju...

Maja svaki dan obara rekorde u prodaji što paprika, što pečenih paprika.

Njene pečene paprike su postale pravi hit na senćanskoj pijaci. Ne stiže da napeče koliko joj traže, tako da sam se "bacio" u potragu da kupim još kojeg "pecka" za pečenje...

Od danas opet imamo i Bobite, počeli smo sa branjem nove ture...

Cvrle je danas posle ručka malo otvorio "show room", svoju tezgu na kapiji Svašta Bašte.

Danas popodne idem na pecanje. Da, dobro ste pročitali...

Pre neki dan u poseti su nam bili prijatelji iz Novog Sada i dok smo se šetali pored Tise, sišli smo dole skroz do reke i gledali pecaroše.

Sede pored reke, zabacuju udice, "glede" u onaj plovak, a poneki i vadi ribu.

Koji zen...

Rekoh sebi, ovo moram da probam...

Prekjuče se burazer vratio sa mora i jutros mi je doneo pecaljku, malo udica i crve...

Sad kad "pripušim" enter na ovom text-u, odoh da mu ga dam malo po pecanju...

Pomalo razmišljam i o nekom RC modelu. Naravno, on mora biti primeren uslovima ovde, tako da možda "padne" neki mali elektro stiroporsc ili fun fly...

Ove godine stanicu uopšte nisam uzeo u ruke!!!

Stvari polako dolaze u normalu...

Uzdravlje...

Pisano 26. avgusta 2014

Da ne mislite da sam se šalio kad sam pričao o pecanju, evo "korpus delikates"...

I Tamara je bila vredna...

Moramo se pohvaliti da nismo samo "kupali" crviće, nego je i bilo riba... Dobro sada, nisu neki "kapitalci", ali upecali smo dvanaest komada.

Taca je sama upecala tri...

Najbolje je ustvari prošao Ferika, jer smo njemu dali sav ulov, pa se sladio sinoć za večeru...

I dok smo mi uživali u pecanju, kajakaši i kanuisti lokalnog kluba išli su na trening...

Na kraju, par slika Tise i keja u smiraj dana...

Pogodite gde ćemo danas predveče opet biti?

Pozdrav iz Sente

naredna strana...