Pisano 18. avgusta 2016
Ovi tekstovi uglavnom i služe da naša iskustva podelimo sa vama. Ne kažem da je ovo etalon kako treba da se radi, tekstove koje čitate su naša verzija okretanja "novog lista" u životu. Doduše, list jeste novi, ali je "knjiga" (država) ista, pa onda sve ovo i jeste i nije u svemu promena na bolje.
S'vremena na vreme javljaju nam se ljudi, neki mailom, neki telefonom, bilo je i onih koji su dolazili, pitaju nas kako smo se snašli, kako ide proizvodnja, prodaja, kakav je život u malom mestu?
Čitam malopre, moram se i ja podsetiti šta sam pisao pre šest meseci. Tekst pre tog bio je u septembru 2015. i "ispada" da o našem Svašta bašta "projektu" pišem dva puta godišnje. Nekada se pisalo mnogo češće, ali bilo je i više "matrijala". Vremenom, priča je ušla u mirnu, opuštenu fazu, ali manje interesantu za "široke narodne mase". Kao što rekoh, prođe šest meseci od zadnjeg javljanja, šest meseci u kojima smo i dalje sticali nova iskustva i izvlačili zaključke.
Pisanje dnevnika sam "proredio" iz razloga što se mnogo toga ponavlja i dosta je već rečeno.
Životna priča je i dalje ista, manje mesto, sve polako, jednostavno, opušteno.
Nismo "robovi sistema", radimo na svom "imanju", prodajemo naše proizvode, sve to dosta dobro funkcioniše...
Sad se verovatno pitate pa čime to onda nisam zadovoljan?
Odgovor leži u činjenici da "poljoprivreda" traži vreme, traži ulaganje, a na kraju se (ovde u Srbiji) ne zna kome ćete svoje proizvode prodati. To vodi u drugu krajnost, da umesto da radite više, vi radite manje, jer celu priču morate da "uklopite" u realne mogućnosti prodaje.
I ove godine smo "balansirali" na toj klackalici i ponovo "skontavali" da neke stvari moramo da (nažalost) smanjujemo.
Totalno je idiotski da ulažeš sredstva, potom rad i na kraju to nešto baciš.
OK, prodaš jedan deo, ali ono što preostane, ako se ne može preraditi u finalni proizvod - ne gine mu kontejner.
Sem toga, ima poljoprivrednih kultura koje traže više rada, od nekih drugih, a cena na kraju ne opravdava toliko angažovanje.
Sve su to sitna iskustva za koje treba vreme i koja su, opet kažem, primerena našem slučaju i okruženju.
Polazna tačka u ovakvu priču nije ista za sve.
Onaj ko radi u firmi za neku prosečnu srpsku platu, za koju je pitanje koliko je često dobija, dok ga pri tome "tovare" normom, "kara" ga šef, ostaje prekovremeno, radi subotom i sav onaj horor koji naš "zaposleni" doživljava (pod uslovom da uopšte ima posao), za takve je priča slična Svašta bašti "rajska pesma".
Ne zaboravite i ovde se radi, ali daleko opuštenije, bez ikakvog stresa (kad skontaš šta i koliko).
U našem slučaju, kad se setim firmopisačke radnje, u kojoj smo radili u "zlatnim vremenima" od jutra do sutra, ali se znalo zašto, pa to uporedim sa ovim, onda "Svašta bašta" i nije nešto.
Hoću da kažem, sve je relativno.
U zadnjih godinu dana opet je (nažalost) primetan osetan pad standarda, nema nigde para, svi su se još više "stisli", štedi se na sve strane.
Mi sa pedesetak godina života, u varijanti gde je sve naše, bez ikakvih dugova, kredita, sa sredjenim životom, sada gledamo da lepo i elegantno "plivamo u zadatim okolnostima".
Udesili smo "life" da nemamo ama baš nikakve sekiracije, nema problema, sve je opušteno...
Kolika je "nirvana" vidim po sebi.
Skoro je Maja čuknula auto, nije strašno, malo zadnji branik...
Nekad, dok se nisam restovao i postao "Mirče verzija 2.0", baš bih se "jedio", pa onda klasika, "kako ti se to desilo", "što ne paziš", pa bi potom trčao kod majstora, pa ovo, pa ono...
Sada, čuj, čuknula, jbg, desi se, nemoj da se nerviraš...
Pazi, ni uzbudio se nisam...
Imam još primera, ne znam, crklo 10 - 15 pilića, ma "ko ih šiša", riknuli pa riknuli...
Krtice sjebale pola plastenika paprika, opušteno, ima još 1500 drugih paprika...
Vidi, ne sekiram se više ni za šta...
Što se tiče konkretnih aktivnosti na "salašu", znam da ima dosta ljudi koje ovo zanima, jer je ovo "čisto" iskustvo koje nesebično delimo, situacija je sledeća.
Vremenom smo ustanovili, dok oplevimo, ne stignemo da posadimo, onda opet plevim...
Posadimo nešto, nešto ne, pa opet "motikon", danas berem, onda sadim, korov raste non-stop, za promenu opet motika, a nema nove sadnje...
Jebem ti sunce, na kraju ispade, mi se "namotikali", a kada podvučemo crtu, od tih zeleniša kinta "mršava"...
Nabavio sam čak i poluautomatske motike - ti je digneš, ona sama padne, ali ne vredi...
Pošto Maja svaki dan ide na pijacu, garantovano sada već zna daleko više sveta u Senti od mene, počeli su da je pitaju da li bi prodavala robu ako bi joj neko doneo. Što da ne, stoji tamo pa stoji, tako da sada ima "dobavljača" za spanać, od Nikole stižu šljive & paradajz, iz Bačke Topole domaće testo, rezanci, crvena mlevena paprika iz Martonoša...
U ratarsko - poljoprivrednom delu priče, početkom aprila, sve je opet spalo na Maju i mene. Žena o kojoj sam pisao je "odustala", nekog drugog da radi ne možeš tek tako naći. Neće niko da "šljaka", znači, nema se posla, nema kinte, ali niko neće da radi. Mladi, uglavnom svi koji su imali bilo kakvu varijantu da "zagrebu preko", su otišli, stariji ne mogu da rade to što nama treba (da se sadi okopava, ono, motika, ašov...).
Planovi koje smo imali su vrlo brzo "pali u vodu", jer jednostavno nismo stizali fizički da sve odradimo.
Nije isto imati aronije, maline ili mentu ili na primer rukolu, luk, šargarepu, blitvu, boraniju, grašak...
Ovo prvo raste samo, nema skoro nikakvog posla, možda jednom u mesec dana da se malo okopa...
Baštenske kulture, brate, pa tu "motikon" ne ispuštaš iz ruku, trava & korov rastu i ne daj bože da sve malo zapustiš, vidi, nema teorije posla da stigneš da opleviš.
Sem toga, "kompletna proizvodnja" je čista "fizika", a mi baš nismo vični tome i u ovim godinama ne želimo ni da učimo...
Da skratim priču, ove sezone, sa baštama je bilo kako je bilo, dogodine bašti na otvorenom više nema, na tom prostoru će opet da "dejstvuje" kosilica. Kao što se vidi na levoj slici, deo oko kajsija je već zatravljen...
Ove godine je bilo i našeg voća. Stabla su mlada, nisu to ne znam kakve količine, ali jeli smo breskve, groždje, kruške, kajsije, aronije, maline, kupine, po koju višnju, šljivu...
Deo voća smo "spakovali" u tegle u vidu pekmeza, slatkog ili kompota. Police se polako pune...
Uskoro će se praviti ajvar, kiseliti paprike, jednom rečju, krećemo u "zimsku proizvodnju".
Kompot od breskvi... Kompot od krušaka...
U oba plastenika smo imali paprike. Posađene su početkom aprila, ali se vrlo brzo pokazalo da u polovini prvog plastenika nije nešto u redu. Nažalost ima dosta krtica, koje su oštetile koren biljke svojim podzemnim putevima i te paprike su bile daleko manje, a mnoge su uvenule. Pre neki dan smo te paprike i izvadili...Iskustvo iz ove priče je da smo sa jednim i po plastenikom imali taman paprika koliko smo mogli da prodamo. Što se tiče "matematike" oko paprika, da bi krenuli u proizvodnju (za dva plastenika) treba vam 100.000 dinara. Ne šalim se...
45,00 dinara je rasad, pa x 2000 komada - računajte sami...
Onda creva za kap po kap, potom crni najloni, malo kasnije pritke za vezivanje paprika...
Sto soma, malo sam i rekao...
Onda prodajete i prodajete i prodajete paprike, cena je glavni faktor, prodaćete samo ako ste najjeftiniji na pijaci i dok dodjete do onog što ste uložili ima "da se otelite"...
A treba nešto i zaraditi, a gde su još troškovi koje imate "usput"...
Kad podvučete crtu, pa sve podelite sa brojem meseci koliko traje sezona paprika, zarada je toliko mala da se pitate da li se uopšte isplati "zajebavati" se...
Naravno, od jedne kulture se ne može živeti, o tome sam pisao ranije, ali prihodi od svega što se radi su sve "mršaviji"...
Za dogodine imamo rasad paprike za jedan plastenik, tako da ćemo samo toliko saditi.
Onaj drugi plastenik će biti umesto bašti na otvorenom. Dva plastenika realno možemo sami da radimo i da imamo taman toliko svega koliko možemo prodati.
Time će se u startu smanjiti deo troškova, a realno moći ćemo više da proizvedemo, pa čak i da bude isto to će biti sa manje rada.
Nemojte me pogrešno razumetei, ne bežimo od rada, ali ne želimo da radimo "badava".
Ove godine su nam se maline dosta dobro pokazale. Koliko god smo imali, sve se prodalo, tako da za iduću godinu planiramo da dodamo još još dva reda...
Naravno i tu treba imati mere, jer kao što rekoh, ako imate previše nečega onda od prodaje nema ništa.
No, kod voća, za razliku od paprika, uvek možete od viška napraviti pekmez, slatko, kompot, sok...
I sirup od zove i mente je dobro išao...
Mentu ćemo još rasaditi, tako da će ceo prostor pored ovog zida biti namenjen njoj. Sem sirupa, menta može i da se suši i prodaje za čaj.
Paradajz, običan i čeri... Višak je išao u paradajz sok. Za iduću sezonu, u plasteniku će biti jedan red ovog povrća.
Aronije su u medjuvremenu obrane i od njih je napravljeno slatko... Delikates...
Što se tiče pilića razmišljali smo šta da radimo i krajem juna smo uzeli samo 300 komada - 200 New Hampshir-a i 100 Sussex-.
Pilići sad već uveliko trče po dvorištu...
Ovoliko pilića je količina taman da se deo može prodati, nešto zaraditi i da ostatak ostane nama za zamrzivač...
Opet ponavljam, ja bih voleo da po dvorištu trči 3000 "pipikanera", kapaciteta ima, ali "silom baba ne ide u raj"...
Što se tiče svakodnevnog života, neko je skoro kazao: - Senta je idealna za decu i penzionere...
Tačno tako...
Naša mala je ovog leta počela po malo da izlazi uveče sa drugarima. To uveče, to je kao kad sam ja bio mlad, sedam - pola osam, pa do pola deset - deset.
U Senti u ponoć nema nikog, za razliku od noćnog života u velikim gradovima gde se posle ponoći tek kreće, pa do zore.
Kud god da kreneš, obavezno sretneš nekog poznatog, a informacije "putuju" brže od svetlosti.
Druženja, vožnje rolerima, odlasci na sladoled, košarka, bazen, sve su to stvari koje klinci ovde samostalno završavaju.
Naravno da se sve to isto radi u većim gradovima, ali Senta pruža jedan mir roditeljima, koji daleko manje brinu oko toga.
Slike našeg sugradjanina Bodo Zoltana mogu vam donekle dočarati svu lepotu naše varoši...
Mi "stariji" imamo svoje "zanimacije"...
Od pre par meseci skuterom često idemo na vožnje po okolini.
Na "salašu" sve je spremno za zimu, drva su kupljena, sitna za potpalu takođe, dobar deo je već isečen i sad još samo da "zagudi severac"...
Sve ovo pišem kao ilustraciju da se ovde uopšte ne dosađujemo.
U slobodno vreme sam modelario, završen je model Galeba G2, prvi let je bio u maju, tako da sada često idem na čenejski aerodrom.
Bili smo u Szegedinu, Subotici, Novom Sadu... Motorom se po gradu sve obavi "očas posla"... Lokacija našeg grada nam pruža mogućnost da za manje od sat vremena možemo biti u banji Morohalom ili Mako, skoknemo nekad do aqua parka u Szegedinu, po "krpice" u Arkad i Dehatlon ili po "klopu" u prodavnice na Kelebiji...
I tako prolazi vreme ovde kod nas u ravnici...
Naš sat ima samo malu skazaljku, velika nam ne treba, jer nigde ne žurimo i imamo što kažu Laloši - "sto kade"...
Brzo počne to da vam prija i osmeh se vrati na lice...
Znate kako kažu, na dobro se brzo naviknete...
Veliki pozdrav svima...