Pisano 04 septembar 2014


Stigao je i septembar...
Još koji dan pa eto nama i jeseni.

Sa prvim septembrom, počinje i škola.
Mnogi nas pitaju kako se Tamara privikla na senćanski život. Slobodno mogu reći - super...

Moj dobri Cvrle je ovde od sredine juna, tako da je imala dovoljno vremena da upozna i grad i nove drugare. Naravno, nije upoznala baš sve iz razreda, ali preko Danila, brata od strica sa kojim ide u isto odeljenje, upoznala je par drugara i drugarica.

Prvog septembra smo je Maja i ja odveli u školu. Sve je proteklo u najboljem redu.
Još u junu smo bili prvi put u školi, gde se ispostavilo da je sekretar škole, gosn. Mića, bio stari "pajtaš" sa mojim ćaletom. Tada nam je relao da se javimo par dana pre nove školske godine. Tako smo i učinili...

Pred kraj avgusta, Tamara i ja smo opet išli u školu i tada smo se upoznali i sa direktoricom.
Reč po reč i ispostavilo se da je direktoricin muž moj sledeći protivnik na teniskom turniru u Senti...
Više o tome kasnije u tekstu...
Direktorica nas je provela po školi, videli smo učionicu, ja se prisetio kako mi tamo beše nekad, a Cvrletu je sve bilo novo i neobično...

Prvog septembra, koji minut pre 13 časova, Taca je stigla u školsko dvorište.
Verujte i meni je bilo interesantno da vidim kako će sve da prodje, jer su navrle uspomene sa polugodišta sedmog razreda, sada već davne '78-me, kada sam stigao iz Sente u "Tozinu" školu na Detelinari u Novom Sadu...

Uveče, posle prvog školskog dana, Tamara nam je sva ushićena pričala da joj je bilo lepo.
Pogotovo me je obradovala rečenica: - Jedva čekam da sutra idem ponovo...


Što se tiče poslova na salašu, sve je manje više pod kontrolom.

Žute paprike, Bobite, ponovo rastu, kreće drugi "sprat", "talas" ili kako god da se to zove. Baš ih ima, još su malo sitnije, treba još par dana da narastu, ali vidi se da će ih biti mnogo.

Crvene paprike, se beru i Maja od njih svakodnevno peče paprike. Mogu vam reći da se pečene paprike baš traže.
Za prekosutra, nosimo u Novi Sad preko 60 kila...
Morali smo da "invedstiramo u proizvodnju" te smo kupili još dva "pecka".
Majusu su sada malo dve ruke, jer skoro da ne "postizava" na tri pecka, kad se šamot usija...


Uz pečene paprike, napravljen je i ajvar. Stari "bakin recept" je izvadjen iz fioke...

Moram vam priznati, da sam "stukao" celu teglu za dva dana...

Ajvar je brutalno dobar, nije ljut, a kad se o'ladi, uf...
Već mi je krenula voda na usta...


















Pilići rastu, spisak se pravi i ako se još niste odlučili, ne predomišljaje se još mnogo, jer ima još jedno 150-tak slobodnih komada.

Kad "ode" ova tura, naredna će biti tamo negde u novembru.
Tada će biti mnogo više pilića, oko 1000 komada, ali ja se nadam da će se i to relativno brzo prodati.
Potom piletine nema, najranije do maja - juna...

Plan je da dogodine imamo dva turnusa pilića. Prvi pilići bi trebali da se kupe u februaru i ti bi dospeli u maju - junu, a drugi turnus bi trebao da bude od juna do novembra...
To je za sada plan za 2015-tu.

Plan za iduću nedelju je da krenem u proširenje kokošinjca.
Taman sam pomislio da je gotovo sa "gradjevinarstvom", kad ono medjutim...

Pileću rezidenciju moramo proširiti, jer smo videli da je "klima" u novom velikom kokošinjcu mnogo bolja od klime u one tri prostorije u pomoćnom objektu. Vazduh bolje cirkuliše kroz kokošinjac, prostirka (slama na zemlji) je suva, a ima i mnogo više mesta za piliće...

Došlo je vreme i da rešim pitanje pojilica, da ih napravim da rade "automatski", što znači da ne moram da se "smaram" sa stalnim dosipanjem vode u postojeće. Sada "pernati" popiju i do 200 litara vode dvevno, tako da mi je pitanje pojilica prioritet.

Izgradnja novog objekta, koji bi veliki kokošinjac spojio sa pomoćnom zgradom, u mnogome će mi olakšati projektovanje sistema pojilica.
Da vas sada "ne davim" sa idejama, pisaću o tome kada dodje vreme...


I za kraj malo zanimljivosti iz Sente...

Napisah na početku da sam u osmini finala teniskog turnira u Senti igrao meč sa mužem direktorice škole.
Ali, kako sam stigao do osmine finala...

Priča može da bude i poučna, a može i da posluži kao ilustracija da nekada i sreća zna da posluži.
Sve u svemu...

U par reči uvod, kad sam bio mlad, nekada davno, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, igrao sam tenis.
Da, da...
Šta više, nisam ni bio tako "hrdjav"...

Vremenom sam taj sport batalio, nagojio se, izgubio kondiciju...
Reket godinama nisam uzeo u ruke, sve do dolaska u Sentu.
Naravno, ovde sam najviše igrao sa Tamarom, koja je početnik, a ja ne moram mnogo da trčim i da se "znojim".

Pošto sam član kluba, automatski sam prijavljen za turnir koji se pravi jednom godišnje za sve članove.

I moj brat od strica, Steva, takodje igra tenis. Šta više, ne da igra, nego baš igra dobro. Ide skoro svaki dan, redovno učestvuje na svim turnirima i slobodno mogu reći da je medju najboljim igračima u klubu...

Rekao sam medju najboljima, jer je najbolji, navodno, momak koji se preziva Čongor. Steva ga stalno spominje "Čongor ovo, Čongor ono"...

Pre nekih mesec dana, zove me brale i kaže: - Prijavljen si za turnir.
- Pa di mene da prijavite, da mi se smeje ceo svet tamo - bili su neki od mojih komentara, jer sam svestan svojih "kvaliteta".
No, veli Steva, baš te briga idi igraj, ono kao, važno je učestvovati...
Dobro...

Kao i svaki turnir, prvo se igra u grupama.
Kako su izvlačili igrače ja ne znam, ali u mojoj grupi igra neki Bane i još jedan čovek...
Ispostavilo se da Bane ima špediciju u zgradi prekoputa naše kapije i da se redovno jedan drugom javljamo kad se sretnemo na sokaku...
Posle telefonskog razgovora i dogovora oko satnice, našli smo se na terenu, gde me je Bane "rutinski otresao" u dva seta 6:0 i 6:1...
Iskreno, dobro da sam i taj jedan gem dobio...


No, pošto se onaj treći iz grupe nije pojavio, Bane i ja se plasirali dalje u osminu finala...
Bane prvi, a moja malenkost druga u grupi...

U jednoj od ostalih grupa je i moj brale Steva.
Šta je radio, šta nije, zajebavao se u meču koji je trebao da "glat" dobije i izgubio ga je...
Time je automatski pao na drugo mesto u grupi, što mi je naravno obezbedjivalo prolaz dalje, ali mu je u narednom kolu, osmini finala, "zapao" Čongor, prvi iz svoje grupe...

Jadan Steva, odmah je znao da je "ugasio"...

Bio sam da gledam taj meč.
Čuj, Čongi ga je "preslišao" samo tako...
Inače, može te li da verujete, Čongor je baba Slamin sin!!!
Ja sam ga vidjao u dvorištu, kad idem kod njih po slamu, bio je kod mene sa traktorom i prikoliom da nosi slamu iz kokošinjaca, no otkud ja znam da je to Čongor.
Tek kad sam otišao na meč, pa kad sam video sa kim Steva igra, nisam mogao da verujem...
Prosto nisam znao za koga da navijam... Srce kaže za Stevu, ali šta ako ga Steva pobedi, pa mi ode gore cena slame i prekrupe...

I tako, stigosmo i do našeg meča...


Slike mogu da ostave utisak da je bilo neizvesnosti, borbe, ono kao, do zadnjeg udarca se nije znao pobednik, taj bejk, ludilo...







No, neiznesnosti nije bilo, igubio sam "ladno" 6:1 i 6:0...

E sad, šta je poenta priče?
Jednog dana kad se pogledaju retzultati, videće se da smo i Steva i ja ispali u osmini finala.
Kako je ko došao dotle, ko kako igra, to tada neće biti važno, niti će se znati...
Sad što je braleta pobedio najbolji, a mene bi i baba Slama garant dobila, samo da je igrala, to sad nije važno...
Rezultat je tu - osmina finala...
Molim lepo...

Zato se uvek treba maximalno truditi, jer sport, a i život može da "promeša karte" na neverovatan način...


I za sam kraj, vraćam se modelarstvu...

Počeo sam novi projekat velikog Thunderbolta P 47, od firme Meister Scale.
Da sad ne bih pisao i o tome ovde, evo linkova prema mom modelarskom sajtu i RC Universu, najvećem modelarsom Forumu na svetu...
Za tekstove na srpskom kliknite ovde, a za topik na RC Universu - ovde...


Toliko za danas i da znate...


...SAMO VAS POSMATRAMO...

Uzdravlje

Pisano 16 septembar 2014

Prodje pola septembra...

Od zadnjeg pisanja, udarnički se radilo, peku se paprike, kuva se ajvar...
Kad na to dodamo svakodnevne aktivnosti tipa, kuća, plastenici, pilići, opet smo došli u fazu, da i pored Ferike koji je tu svakodnevno, malte ne, nismo u stanju da sve postignemo.
Maja prošle nedelje nije nijednom bila na pijaci...

Ne kukam, samo konstatujem...


Shodno tome, nema baš nekih noviteta, možda je najveći da je danas bio Bora Otić i da smo napravili prilog za njegovu emisiju "Petkazanje", koja će biti u petak uveče.
Konstatovali smo da je to već četvrti put da snimamo, prvi put smo snimali davno, pre više od 10 godina, o RC jedrilicama na Čenejskom arodromu, potom u zadnjih 4 - 5 godina dva puta o modelima koje sam pravio.
Ovaj put je priča malo drugačija...


Prošli vikend održavali su se dani Sente.
Sedim u petak, za promenu, pečem paprike, kad čujem neki zvuk iz daljine. Pogledam u nebo i imam šta da vidim, baloni...




Baloni su bili samo jedna u nizu manifestacija.

Uveče je ispred Gradske kuće nastupala Riblja čorba. Koncert je bio super, Bora i ekipa su maximalno profi odsvirali sve numere, a svirka je trajala sigurno preko 2 sata. Ozvučenje je bilo veoma dobro, a mogućnost da koncert pratite sa par metara odaljenosti daje potpuno novu dimenziju od velikih koncerata na koje sam ranije išao...


Što se tiče Svašta Bašte, kiša koja malo - malo pada onemogućava ozbiljnije gradjevinske radove.
Ferika se trudi iz sve snage, ali džabe, česte padavine kvare planove.
No, ipak, uspeli smo da postavimo betonske stubove izmedju dva "pileća dvorišta"...



Ništa me pilići ne slušaju, sto puta smo razgovarali, ali ne vredi...
Ceo dan samo sede pored one zelene ograde i samo je grickaju. Naravno, pokidaju nit, pa se materijal opara, i kroz tu rupu mali uskaču kod velikih i obrnuto.
Već sam "odlepio" od akcija spašavanja, jer, veliki petlovi kljucaju ove manje piliće...
Vrhunac je bio kad se najlonska nit zamotala jednom piletu oko jezika. Stajao je tako sa isplaženim jezikom ko zna koliko, dok nisam došao i spasao ga...

Mislim, šta da vam kažem. To što njima padne na pamet, ne možete da verujete...
E sad, će sa "fasuju" žičanu ogradu, pa nek' vide šta će...

Inači, Kristofer i još par petlova se tako deru svako jutro, da ću šiznuti...
Počnu čim svane i ne "gase se"...
Kukuriku... Kukuriku...
Kako ih samo ne boli grlo od dreke?

Za novi kokošinjac je iskopan temelj, ali kako rekoh, vreme "zeza".
No, napravili smo slivnike, tako da voda koja se skupljala ispred kokošinjaca sada otiče u kanalizaciju...


Trava, sadjena pre par nedelja, se sada već sasvim lepo primila...


Majina letnja kuhinja se sve više pretvara u modelarsu radionicu.
Posle odluke da se "vratim" izradi modela, krenuo sam da završavam radove u toj prostoriji. Pult je spreman, u medjuvremenu su postavljeni konektori, plafonjere...
Pošto kooperanti uveliko rade na projektu, moram da "dam gas" i radove oko pogona Modelarskog Kombinata privedem kraju...



Maja svakodnevno pravi ajvare, a ja se bakćem sa paprikama.
Prošle subote Tamara je pekla paprike od pola devet ujutro do ponoći!!!
Otpala je...
Moram da je hvalim, baš je vredna.
Vidi dete koliko imamo posla, te se i ona, tako mala, trudi da "pripomogne"...
Juče je "pala" prva petica u novoj školi...


Kao što napisah na index strani, molim vas samo da sve što želite, blagovremeno naručite, jer tehnološki, ne možemo da odradimo više nego što može da se skuva ili ispeče na dan.

Maja u subotu dolazi za Novi Sad...


I na kraju vic..

Pitaju Hasu:
- Bolan Haso, šta ti se više svidja, ajpod ili ajfon?
Veli Hasa:
- Šta znam ja, meni sa najviše svidja ajvar...


U petak uveče, na RT Vojvodine 1, ne zaboravite, Petkazanje...

Uzdravlje i sve najbolje iz Sente žele vam

Terzići

Pisano 24 septembar 2014

Od kad sam bio, ono, u medijima, morao sam da uvedem inovacije u proizvodnju, jer sad više definitivno ne postizavam...


Em što "peckova" ima više, pazi kao bubnjar sam, nego sam morao i da instaliram ove sprave za komunikaciju, kako bih mogao da odgovaram i zahvaljujem se na mailove koji su pristizali posle emisije u petak...

Još jednom, hvala svima što su pisali, zvali i javljali se posle "5kazanja"...


Sa ovim naglim skokom popularnosti naše Svašta Bašte, porastao je broj porudžbina.
Šta da vam kažem, pre neki dan sam morao i da mešam ajvar...
Da, da, ovakva TV zvezda u usponu, dobila je varjaču i šerpu popriličnog obima.
Kaže Maja: - Moraš mi pomići, 'ajde da mešaš...
- Ma nema frke - odgovorih ja ko iz topa i tu sam se zezuo.
Mislio sam to se meša jedno 10 - 15 minuta, kad ono dva sata!!!
Otpadoše mi ruke, mešao sam i levom i desnom i levi i desni krug, onaj ajvar gust, a nesmeš stati da se ne "uvati" za dno...
Otpao sam...
Da tragedija bude veća i sutra uveče sam to isto radio...


Pre neki dan su pilići, oni stariji, imali sistematski pregled. Navatao Ferika par komada, pa je palo merenje.



Kao što se da videti, baš lepo napreduju. Predpostavljam, to je zato što uz one fine recepte domaće hrane, što im svaki dan mešam, dobijaju i dosta "zeleniša".
Kad me vide da dolazim sa kantom u kojoj su semenke, peteljke i vrhovi paprika, sve ono što ne ide u ajvar, sreći pilećoj nema kraja...



A, košenje... Nema više problema sa bacanjem trave... Pazi gužvu...




I zeleniši od kuvanja, ljuske naprimer, kao i korov iz dvorišta, isto završavaju u Kokoland-u...



E, zahvaljujući svemu tome, kao i konstantnom boravku u dvorištu, pilići k'o "nojčići"...



Dobili su i LED rasvetu, pa sad i noću prave "žurke"...
Ukinuo sam im i onu ružnu zelenu ogradu koju su stalno parali. Sad imaju lepo žicu, pa mali i veliki mogu da se i gledaju...


Juče je Ferika ufatio Arnolda.
Arnold je bio najveći petao u dvorištu, a ime je dobio po Švarcenegeru...


Da je stvarno krupan, pokazao je i kantar 2840 gr...


No, halavost mu je i došla glave...
Ferika ga je učerupao, a Maja će ga danas ubaciti u "lernu"...




Jedva čekam da ga probamo. Ne moram naglašavati da nakon degustacije sledi izveštaj...

To be continued...

Pisano 25 septembar 2014


Evo nastavka priče o Arnoldu.
Nisam hteo jako rano da pišem, ko velim bar da prodje doručak po firmama, jer kad vidite pečenog Arnolda, pa posle morate da jedete burek ili kiflu...

Znači, sinoć ga je Maja "ubacila" u tepsiju, pa "pravac lerna"...
Šteta što ne mogu da vam dočaram kako je cela kuća mirisala.

Sad koliko se tačno pile peklo, ne znam da vam kažem, ali evo slika kako je izgledalo kad ga je Maja servirala...


Pozvali smo Nikolu, starog gurmana, da nam da svoju ocenu. Ipak je on u ovom "pilećem projektu" od prvog dana...
Pre tranžiranja slika za istoriju...


...a onda...


Obratite pažnju na boju kožurice....



...i mesa...






Da rezimiramo, meso je mnogo boljeg ukusa od "brojlerskog". To vam ne mogu dočarati slikom, ali mi verujte na reč...

Kožica je deblja i kad se malo zapeče krcka kao čips...

Bataci su veliki i dugački...

Što se tiče boje kostiju, evo vidite...
Ako ste zaboravili kako kosti izgledaju na brojlerskom piletu, idite na index stranu ovog sajta. Slika je na dnu strane...







I na kraju, moram naglasiti da je ovo relativno mlado pile.
Ovaj petao je iz prve ture i ima malo manje od 4 meseca.
Punu veličinu petlovi dobiju sa 5 - 6 meseci, no tada su oko 3,5 - 4 kilograma.

Arnold je konkretno bio 2840 gr žive vage, a očerupan, bez glave i nogu, težina mu je bila 2200 grama.

Ono što smo sinoć konstatovali, onako uz klopu, je da su pilići uglavnom dostigli svoju veličinu, a sad što se duže drže i hrane samo će dobijati na količini mesa.
Kosti su formirane, pile neće više da raste, a masu će mu povećavati meso koje će "nabacivati"...


I na samom kraju, drago mi je da sam vam prikazao kompletan proces uzgajanja New Hampshire pilića.
I za nas u Svašta Bašti je ovo bila potpuno nova stvar, nešto čime se nikada nismo bavili.
No, kako sam već mnogo puta pisao do sada, zahvaljujući savetima, literaturi, internetu, ali naglašavam, ipak najviše savetima ljudi koji su se bavili ovim poslom, uspeli smo da "proces proizvodnje" odradimo u potpunosti.

Ko je redovono čitao naš Dnevnik, može bez problema da primeni sva naša iskustva, jer je ovo definitivno iskustvo direktno iz prakse.

Ono što se mora znati je da za ovoliku količinu pilića ima dosta svakodnevnog fizičkog rada, poprilično ulaganja "u napred", mora sve da se izfinansira, pa tek potom dolazi prodaja.
Naravno, moraju postojati adekvatni uslovi za držanje ovakvih pilića...

Nama je najvažnije da smo stekli iskustvo u svakom segmentu "proizvodnje".
Imamo ideje kako da sebi još olakšamo, da imamo manje svakodnevnog posla oko pilića...
O tome ćete čitati ubrzo...


Toliko za sada...

Pozdrav iz Sente