Jo regelt, što bi rekli po "naškem" dobro jutro.

Kao što vidite, pomalo pričam madjarski, šta da vam kažem...
Znate kako je, nije loše znati svaki jezik, pa samim tim i madjarski, pogotovo kad u Senti živi većinski Madjarski živalj. Naravno, uglavnom svi znaju srpski, tako da komunikacija nije problem, ali ima onih koji srpski pričaju kao ja što divanim madžarski.

Recimo, baba Slama je jedna od tih...
E, taj razgovor da čujete, pukli bi od smeha verovatno...
Ona priča na madjarskom, ja sad to tumačim kako mislim da treba, onda ja pričam na madjarskom, onda pričam rukama, nogama, pa malo na srpskom, pa ona na srpskom, pa svi na madjarskom, pa na srpskom...
No, na kraju, mi se uvek sporazumemo, a to je najvažnije...
E sad, šta je ko kome hteo da kaže, to samo nas dvoje znamo...

Inače, madjarski sam učio u osnovnoj školi, ali nikad ga nisam znao. Moj ćale je tečno pričao, kao i mama što ga zna, a takodje sva rodbina ovde u Senti "parla" madjarski, ono, rutinski...

Koliko sam ja znao najbolje se videlo u četvrtom razredu osnovne škole, kada sam pismeni iz madjarskog napisao ćirilicom!!!!
Joij, kad se samo setim, Končik Gizela, nikad je neću zaboraviti, nastavnica madjarskog, podvukla je svaki red crvenom olovkom i zavukla mi "keca" koliko god je bila velika ona tanka plava vežbanka...
Od gore - do dole...
Jedinica je bila visoka najmanje 25 cm...
Ne moram da spominjem da su roditelji sutra dan morali da dodju u školu na razgovor i da me je ćale "odrao od batina"...

A ja, iskreno, sve sam pisao ćirilicom, pa tako i taj pismeni.
Nekada, se jedno polugodište, pisalo ćirilicom, a jedno latinicom.
I sad ja kriv, gde pismeni iz Madjarskog da bude u onom "ćiriličnom" polugodištu...
Mislim stvarno...


No, to beše nekad, a sad da se vratimo u sadašnjost.

Znači, evo nam i oktobra...

Tačno na današnji dan, pre godinu dana, bili smo u Senti na modelarskoj izložbi. Tada je na neki način i počela ova Svašta Bašta priča...
Prosto je neverovatno šta se sve izdešavalo za godinu dana. Prva razmišljanja o preseljenju u Sentu su "krenula" nakon tog vikenda.


Prošle nedelje u nedelju, išao sam malo da se provozam biciklom.
Verujte mi, to je sat - dva vremena da sam sebi dao oduška posle ne znam koliko dana rada od ujutro do ujutro...
Sve u svemu, vozajući se po velikom parku, čujem neku dreku, galamu - fudbalska utakmica...


Nisam bio da gledam fudbal ne pamtim, ali stvarno...
Ajd', rekoh da vidim ko igra. Dan perfektan, oko pola pet popodne, na terenu Senta i Dinamo iz Pančeva. To je, inače, treća liga...


Kao što napisah malopre, ne idem na utakmice, pa mi je valjda zato i sve bilo interesantno.

Em lepo vreme, em Senta vodi 3:0, em, pošto je teren blizu, a stadion mali, sve se čuje...
Fudbaleri se deru jedni na druge i trener se dere na fudbalere, tu je neizostavno navijanje i sve ostalo sa tribina...

Provalili mangupi da se sudija zove Ćira, pa su ga zezali svo vreme.

Onda su "prozivali" trenera Senta, pa kad je ovaj "popizdio" okrenuo se prema tribini i posvadjao sa gledaocima...

Ludilo...

Šteta što sam bio samo zadnjih dvadesetak minuta...




U Svašta Bašti nema Bog zna šta novo... Rad, rad i samo rad...

No, septembar je evo prvi mesec da je zarada presla u zonu četvorocifrenog broja, tako da sa te strane moram priznati da smo više nego zadovoljni.
Jeste, baš smo se naradili, ali sve je to deo "učenja" i sticanja iskustva.


Ono što će biti sledeći "zaokret" u Svašta Bašta priči, je da ćemo se više posvetiti pravljenu finalnog ili ti krajnjeg proizvoda.
Priča sa ajvarima i pečenim paprikama se pokazala kao mnogo dobra, ali došli smo do problema da ne možemo da nakuvamo i napečemo toliko koliko nam traže. Zato, u narednom periodu i za iduću godinu, moramo napraviti sistem da lakše, brže i jednostavnije pravimo naše krajnje proizvode.

Proizvodi u teglama (džemovi, slatko, ajvar, pekmez...) imaju bolju prodju na tržištu, lakše se skladište i lakše prodaju.
To je plan za dalje, da se više posvetimo tome i da u periodu godine, kad je odredjena vrsta voća ili povrća, probamo da ponudimo koliko god možemo više različitih artikala.

Naravno, i dalje nemamo ambicije da idemu u neke megalomanske proizvodnje, ali u granicama naših mogućnosti da probamo da maximalno iskoristimo potencijal našeg salaša...

Shodno tome, ako uzmemo za primer pečenje paprika, "pecka" smo definitivno prevazišli. Jeste, pecko peče papriku lepo, peče je ravnomerno sa svih strana, ali to radi sporo i uz veliku potrošnju električne energije.
Prednost pecka je da se brzo ugreje, čas posla se uključi ili isključi, nema nikakvih priprema, ali količina ispečene paprike je relativno mala.
Kao što rekoh, prodaja nam krenula i ja sam danima samo sedeo i pekao paprike, jedva postizavajući...
Na kraju nismo više ni nudili pečenu papriku, jer nismo mogli da napečemo dovoljno.

Šta da se radi, "gde svi tu i mali Mujo", na kraju je morala biti kupljena je ultra moderna, tehnološki nikad ne prevazidjena, sprava za pečenje...


Cela Srbija koristi ovu "makinu" tako da smo i mi prešli na tu tehnologiju.

Pošto sa vama delim sve tajne, evo da vam kažem prva iskustva.
Znači ovako, sa gasnim grejačem i butan bocom nemojte ni da pokušavate da pečete paprike u ovom "buretu", jer "ruža" (gorionik) greje samo srednji deo ploče, dok ivice ostaju mlake.
Ne pitajte me kako sam ovo saznao...

Mora se ložiti i to tako da u bubnju stalno bude plamen koji "liže" gornji lim na kojem se peku paprike. Nije kao roštilj da se stvori žar i onda se peče.
Da bi imali plamen, ložite manja, tanja drva, grančice, nema velikih komada, itd...
Šapurike ii ti čutke, su zakon...
Juče je bila Baba Slama, doterala traktor sa onom korpom pozadi i donela 2 kubika šapurika...


Šapurike su nekad, sem loženja, koristili i umesto toalet papira... Da, da...
Sad, da li tako "oplemenjena" bolje gori ne znam, a nešto mi se baš ni ne isprobava...

Da se vratimo paprikama...
Što se tiče samog pečenja, pecite tako da paprika skroz pocrni. Naravno, imajte mere, ne da je spržite, ugljenišete i sl, ali paprika mora biti crna.
U protivnom, ima da se napatite dok je očistite...
Naravno, ni za to nas nemojte pitati kako smo otkrili...


Pečenje na ovom high teck instrumentu ima par prednosti u odnosu na "pecka". Prva je količina od jedno 3x više paprika koja se može ispeći za isto vreme, druga je trošak utrošene energije, a i paprike ostanu nekako "mesnatije" kad se očiste...
Mana je što ovo bez dvorišta ne možete raditi, loženje je smaranje i ekstra posao i kad padne kiša nema pečenja, jer bar naš slučaj, pečemo na otvorenom...
No, kako god, za nas trenutno, u ovoj fazi "industrijske revolucije" bubanj za pečenje je korak unapred u odnosu na pecka...


Ono što je sledeći "novitet naše diskoteke" je Ajvarko.... Ha, ha, dobro ste pročitali... Ajvarko...

Šta ću sa vama, moram da vam kažem, da ne budete u "kulinarskom mraku"...
Ustvari, da vam ne bi puno objašnjavao, evo "vidoje", pa će sve da vam se razjasni samo...

https://docs.google.com/file/d/0B04XhqTW8SVnOUxqaGs5Z1NUSlE/edit

Ne moram reći da je izumitelj iz Srbije, gde se ajvari kuvaju u svakoj kući.
Da ne bi mešali, kao što ja često radim u zadnje vreme, čovek izmislio "spravu za mešanje".
Ajvarko + šerpa od 50 litara + malopre pomenuti gorionik na butan bocu = nema više 2 sata mešanja i kuvanja na šoretu...

Pričao sam sa čovekom telefonom i obećao mi je da će mi poslati video.
Ne stiže you tube prvog dana, pa ni drugog...
Trećeg dana ga ja nazovem i pitam gde je "zapelo", gde je video snimak od Ajvarka.
Kaže on sa onim srbijanski naglaskom:

- Bili smo u Vranje na ajvarijadu. Sve žene, ceo dan mešaju, pa se menjaju, a moja sedi pije kafu... Snimala nas i televizija...

Ja ga pitam, koliko dugo to može da radi, da li se kvari, kako ga pravi?
- Vidi, napravio sam ih preko stotinu komada - veli on - mož' da radi dan - noć, non stop... Žene što ga koriste, me blagosiljaju...

Sve u svemu, Ajvarko je naručen i podrazumeva se da ćete imati pun izveštaj kad dodje i kad se testira.
Naravno, ovo nije samo za ajvar, nego i za sve džemove, slatka i sve što se dugo kuva i mora da se meša do besvesti...



Od noviteta iz "pilećeg sveta", teži deo posla na zidanju dovog kokošinjca je gotov. Napravljeni su zid i serklaž...


Verovatno bi i krov bio gotov da pre neki dan Ferika nije pao sa traktorske prikolice i poprilično se ugruvao. Srećom ništa nije slomio, ali trenutno je na "bolovanju", tako da sa nastavkom radova počinjemo od ponedeljka...
Zidarski radovi su dobro napredovali, verovatno iz razloga što je Kristofer kontrolisao da li je sve uradjeno kako treba...


Ferika je "popižnjavao" od pilića, dok je zidao, jer su mu stalno dirali kanapče kojim je poravnavao blokove...
A, pilići, ko pilići, šta oni znaju šta se sme, a šta ne...
Pazi ovog di se popeo...


...a vidite u pozadini (tik do vrata) onog što se šeta po krovu od kokošinjca... Srećom, pa ne iskaču napolje...


Počeli smo sa vadjenjem crvenih paprika...


...a biljke završavaju u kokošinjcu...
Pernati kad ih "prerade", ostaju samo stabla i grane...



I tako, život na salašu teče svojim tokom...


Trenutno tražimo neku ženu koja bi radila u plastenicima, ali i ostale poslove vezane za ovu našu priču.
Jednostavno, Maja i ja ne možemo fizički da stignemo da sve odradimo. Podrazumeva se da mi i dalje radimo, ali znate, leganje u dva ujutro i ustajanje u pola sedam - sedam, ne može doveka...

Ferika je i dalje tu, ali on je više za poslove oko "fizike"...


I na kraju, po ko zna koji put ponavljam, sve ovo što nam se dešava, sve što dožvljavamo, sva iskustva koja stičemo, situacije kroz koje prolazimo, deo su učenja bez kojeg se ne može...
Nema tog Interneta, you tuba...
Praksa je praksa, a sve ostalo je tako, može da bude ali i ne mora...

Mnogo toga ima još da naučimo, da probamo, promenimo u hodu...
Ono što je najvažnije, veoma smo zadovoljni sa celom pričom, veoma smo sretni, radujemo se svakom novom danu, svakom i najmanjem uspehu.

Recimo, danas sam išao u kokošinjac da pilićima stavim novu slamu i zamislite šta sam našao - prvo jaje...
Kolko god sad to nekom zvučalo bez veze, to je nešto što će se pamtiti... Prvo jaje od naših pilića...
Jbg, ko ne bi bio zadovoljan...

Evo, za sam kraj, jedne stare dobre pesme Pink Floyd-a...
Uz zvuke pesme, paralele povucite sami... Learning to flight...

https://www.youtube.com/watch?v=eCB_INs2E24

Pozdrav iz Sente

Pisano 12. oktobra 2014


Opet tekst pisan u nedelju...
Nemojte da mislite da to radim kako bi ste imali u ponedeljak ujutro šta da čitate u firmi, nego danas sam imao vremena, pa je tako ispalo.

Svašta se dešavalo u protekloj sedmici, pa evo i malog "brifinga"...

 
Ajde da započnem sa gradjevinskim radovima, Ferika i moja malenkost su završili sa radovima na novom kokošinjcu.
Naravno, Ferika je mnogo više radio, ali kad su se nosile grede, štafle, kad se merilo, itd, morao sam mu pomoći, jer nema smisla da "seca" onu tešku drvenariju sam. Svakako, kad dvoje rade i posao brže ide...


Nova rezidencija ima tri "pendžera". Na staroj, ona donja dva mala otvora, biće zazidana. Pokazali su se suvišnim, pošto su u nivou patosa, kroz njih ispada slama, dolazi na beton ispred objekta i prlja ga.


Posao još nije gotov, ali najvažnije je da sam manje piliće prebacio u veliki prostor novih kokošinjaca.
Praktično, napravljena je rokada.


Najinteresantnija vest je da smo pre neki dan nosili prve piliće na klanje. Iskreno, nisam baš planirao da to radim, ali ovi stariji su se totalno "oteli".
Pertlovi non-stop naskaču na koke, tuku se medjusobno, trče, jure se...

Žali bože što ih hranim, kad svu energiju utroše na "bahanalije".
Pričao sam im da im ne valja posao, da se smire, da to tako neće izaći na dobro, ali bezuspešno...

Kad sam video da nema vajde, u četvrtak ujutro sam nazvao Eriku, ženu sa kojom sam dogovarao da će ih "sredjivati", potom kupce iz Sente i prvih 70 komada su "otputovali"...

Deo priče oko klanja, čerupanja i svega ostalog što se radi, je nešto novo za nas. Ispostavilo se da je sve prošlo i bolje nego što sam se nadao.

Od Erike sam uzeo velike plastične kutije u koje su smešteni pilići.
Naravno, trebalo ih je "ufatiti", ali za to sam nazvao Djuriku, tako da je on to odradio. Trebalo je više od pola sata dok smo ih sve navatali.

Petlovi su potom deportovani par ulica dalje, gde je izvršena "egzekucija"...
Čim sam ih doneo, žena je komentarisala kako su lepi. Ona je "obradila" na desetine hiljada pilića, tako da valjda zna šta govori...

Da vas sad ne smaram sa detaljima kako se šta radi, ono što je svima najvažnije, meni kao nekome ko prodaje piliće, a vama kao kupcima je činjenica da
je žena bila vrlo impresionirana sa pilićima, kako dok su bili živi, tako i pošto su izvadjeni iz čerupaljke (mašina za skidanje perja).

Posle otprilike 3 sata, otišao sam po gotove piliće. Svi su bili očišćeni, ocedjeni, spakovani po 10 komada u velike plastične vangle.
Pošto su išli senćanima, iznutrice koji idu uz svako pile, bili su u posebnoj posudi.
Za, recimo, novosadsku isporuku, u svakom piletu će biti kesica sa pripadajućim delovima i nogicama...

Pilići su u proseku bili tek koji gram preko 2 kilograma...

Na kraju ove priče ono što je najvažnije za mene - izveštaj sa terena.
Znači, nakon preuzimanja pilića i pošto su ih kupci testirali, da ne kažem pojeli, komentari su bili sledeći:

- belo meso se ne smanjuje kad se peče
- meso se ne lepi za tiganj
- džigerica je totalno drugog ukusa nego kod brojlera
- supa je žuta "k'o dukat"
- meso je mnogo "jače" i sitije...

Bilo je i komentara da ih je ova piletina "vratila" u detinjstvo, kad su baba i deda imali salaš i domaću živinu i sve tako...

Sve u svemu, veoma su zadovoljni...


I za kraj "pilećeg izveštaja", sada sa ovim novim i starim objektima, konačno su se stekli uslovi da izdelim piliće onako kako treba.
To znači, petlovi idu posebno, nema više sexa, divljanja i bahanalija...
Sledeća tura petlova trebala bi da bude za 4 - 5 nedelja...

Za sada, skoro sve starije petlove sam povatao i smestio u "karantin"...
Erika ih čeka u utorak ujutro...


Ima baš prelepih primeraka...


Manje koke idu u svoj kokošinjac, na 10 koka dolazi po jedan petao i to je dovoljno za "mir u kući"...

Sterije koke su počele da nose jaja. One su dobile svoj pansion...



I tu ima po koji "muški" čisto da ne budu ne zadovoljene...


Spoljna ograda je "dobila" još jedan red bodljikave žice, a na gornji deo je postavljena onaj zeleni materijal, koji "pernatima" pomalo pravi 'lad...

 

Što se tiče zeleniša, miholjsko leto pomaže da i dalje ima Bobita - žutih paprika.


Šta više, ne da ih ima, nego su i prilično velike. Svaki dan ih beremo, ali sada redje idemo na pijacu, paprike se uglavnom spremaju za zimnicu.
Gospodja Brankica dolazi svaki dan i pomaže Maji u poslovima oko kiseljenja.
Juče su pravile paprike punjene kupusom, a danas mešanu salatu...


Plan je da se svaki dan napravi po jedno ovo "burence" razno raznih "kiseliša".
Zima je duga, tegle su kupljene, plastične posude od 3 i 5 litara takodje, dolazi vreme slava, neće biti svežeg povrća...

Biće tu još "svašta nešto" u ponudi, ali pošto ne znam šta su se Maja i Brankica dogovarale, trenutno nisam u mogućnosti da vam kažem šta će još tačno biti u ponudi...

Crvenih više nema, tako da su pečene paprike završene za ovu sezonu.


Pozdrav iz sunčane i za ovo doba godine tople Sente...

Pisano 31. oktobra 2014


Evo i mene da se odjavim za ovaj mesec...

Prodje pola oktobra, a od nas "ni pisma, ni razglednice".
Nema opravdanja, sem već onog toliko puta ovde napisaog, mnogo se radi, a malo vremena ostaje za pisanje.
Sem toga, malo sam se "bacio" opet na modelarstvo, pa je deo vremena namenjen pisanju, išao za "kuckanje" na modelarskom sajtu.
Šta da vam kažem...


Što se tiče aktivnost u Svašta Bašti, pa neke su svakodnevno iste, ali ima i noviteta.

Ove svakodnevne su tipa pilići, plastenici, ono, klasika,..

Piliće od nedelje opet počinjemo da "isporučujemo" i mislim da će u ponedeljak deo pilića ići kupcima u Senti, a u sredu u Novi Sad.
To je trenutni plan...
U narednim nedeljama, nastaviće se sa isporukom očišćenih "pipikanera", tako da nemojte da brinete, ako ne stignu sada, eto nijh ubrzo.


Prostor gde se nalaze je u medjuvremenu podeljen na dva dela, te su sada petlovi zasebno od koka.
Ovu "caku" sam čuo od čoveka iz Jagodine koji drži ovakvu rasu. On ih deli čim vidi koji su muški, a koji ženski. Time, kaže, na neki način ubrzava rast živine, pogotovo u periodu kad počnu da rade one stvari...
Da vam sad ne objašnjavam koje, niste deca...
Tada se samo jure i ....., tako da petlovi gube "energiju", a koke pogotovo...

Pisao sam već o tome, jer pošto to ranije nisam znao, ja ih držao sve "together"... Joj orgijanja...

Kako god, dole su trenutno podeljeni na muško i žensko odeljenje. OK, ima po koji petao i kod onih "riba", čisto da, ono, malo, tamo - vamo...

Reče i čovek da ako hoćemo da pravimo naše jato, onda treba na 10 koka staviti po dva petla. Mislim da se nećemo upuštati u tu "avanturu", nego kad dodje vreme, lepo pravac Živinarska zadruga, pa novi pilići...

Kao što sam pisao, to bi trebalo biti u februaru.
Ideja je da se dogodine "obrnu" dve ture od 1000 pilića, no kako stvari trenutno stoje, nisam siguran da će baš to tako biti.
Razlog je, naravno, prodaja jer trenutno ona, po meni, nije na zadovoljavajućem nivou.
Džabe kvalitet kad to kupuje mali broj ljudi. Ima prodaje, nije da nema, ali sa 1000 pilića bojim se da će dosta ostati, a treba ih svaki dan hraniti, te da će "pojesti" deo zarade.
Doduše, od ukupnog broja otprilike pola su petlovi, pola koke, koje me ne brinu, jer nose jaja.

No, iskreno, mislio sam da će se ovakvi pilići "ladno" prodati, ali nije baš tako...

Sad ostaje da se vidi dinamika prodaje, jer do novog jata moram da "očistim" sve piliće.
Ako prodaja ne bude na nivou koji smo zamislili, tj. ako ne prodamo sve, onda ćemo uzeti manje novih, pa polako...

 
Dobar deo živinarske priče su koke, koje sad već uveliko nose jaja. Juče je bio rekord - 50 komada...
Svakim danom jaja ima sve više i više, ali to nije frka, jer se odmah prodaju.
Ljudi traže ovakva - domaća...
Teoretski na 500 -tinak kokošaka, kad sve pronesu, dnevno bi trebalo da imamo oko 250 - 350 jaja. No, od tih cifara smo najmanje mesec i po dana daleko...


Što se tiče plasteničke proizvodnje, pa i tu ima noviteta. Najveći je da smo prodali jedan plastenik.
Da, nema teorije da se stigne sve da se odradi. Kratak nam dan, a svaki dan raditi "k'o stoka" nema smisla.

Ono što smo videli posle ove godije je da uz malo bolju organizaciju, tj. uz iskustvo koje smo stekli, dogodine sa dva plastenika možemo imati isto, ako ne i više nego iz tri ove sezone.

Prostor koji će se osloboditi, kad se plastenik skloni, biće namenjen nečemu drugom, iako trenutno, iskreno, nemam ideje čemu.
Znate, šta god uradimo - zeznuli smo se...
Ako stavim voćke, napravio sam sebi samo drugu vrstu "robije" - nije plastenik, nego je voćnjak...
Baštica ne dolazi u obzir, jer to smo mogli i u plasteniku, ali kada?
Najrealnija opcija je da ćemo posaditi detelinu i tamo pustiti piliće. Em će manje da troše hrane, jer će da pasu, em ne moram da kosim, jer pernati sve obrste...
Uostalom, vidite ovo...




























 
Kako god okrenemo, moramo smanjiti količinu rada, pošto trenutno ovo nije normalno koliko se šljaka.

Veliki problem je i radna snaga.

Evo na primer, Djurika je tri meseca radio sirak za nekog čoveka. Znači, kad god sam ga zvao, nije mogao da dodje.

Ferika je zadnji put bio pre više od dve nedelje. Jednostavno, prestao čovek da dolazi...
Pazi, mi dan pre toga, kao i danima unazad, isplanirali kad će se šta raditi, kojom dinamikom, šta ćemo raditi ako pada kiša, šta ako ne pada...
Odjednom njega nema...
Predprošlu sredu ga zovem, pitam kad stižeš, kaže evo da popijem kafu i tu sam...
E, kako je došao kod vas, tako je došao i ovamo.
Mobilni isključen, na kućni se javlja ćerka, kojoj sam rekao da mu kaže da se javi ili dodje... Ništa...
Bio sam i dva puta kod njega kući, kapija zaključana...
Ne moram reći da sam poslove, koje je radio i trebao još da završi, unapred platio kroz kaljevu peć i neku tezgu koju je odneo...
Pa, malo malo dam mu pile, gorivo za traktor sam ja plaćao, 8 metara pletene žice, itd...

I šta sad?
Mi treba da se oslonimo na takve, koji kad ti najviše trebaju neće doći... Nema teorije...

Nisu Ferika ili Djurika jedini, tako sam prošao sa tri zidar i dva tesara...
- "Da, da, ujutro se vidimo..." - ali sutra ujutro njih nema...
I glavna fora, ne podižu mobilni.
Pa, jbt, onda kaži: ne mogu ili neću ili nešto treća, a ne tako...

Zaključak je, možemo da se širimo samo toliko koliko mi sami možemo da odradimo i u sklopu toga su sve gore navedene "akcije"...



Da se vratimo plastenicima, paprike se polako čupaju iz zemlje. Naravno, stabljike završavaju i dalje kod pilića, koji se slade sa zelenišem.


Razmišljam, kad sve povadimo, pošto je mnogo toga otpalo i ostalo na zemlji, ima da pustim pernate i u plastenike. Al' će da ih "očiste" od ostataka lišća i paprika...


Od Saše iz Srbobrana smo naručili rasad za salatu. Doduše za pola plastenika, ali ajde da probamo i to...

Do sledeće ture paprika, trebali bi da posadimo neke "kratke" kulture, možda spanać, luk, rotkvice...
Videćemo još...
Potom u aprili - ponovo Bobita... Rasad je već naručen...


I eto, dani prolaze, rad se, vredni smo...

Ovaj mesec je bio finansijski prilično dobar i što se tiće pilića i što se tiče paprika i "tegli".
No, i dalje je veliki "odliv" sredstava u gradjevinske radove, ali tome je defitivno došao kraj. Ostalo je po koji oluk da se stavi, još nešto malo da se izbetonira (na proleće) i to je to...
Teoretski, dogodine sva lova koja se zaradi, trebala bi da ostaje u budžetu kuće, a to će onda biti mnogo bolje...
Samo kad smo se rešili investicija...


I za sam kraj, prošli vikend smo išli do Segedina, da kupimo "perje" za zimu.
Odavde, iz Sente, preko Djale, Segedin nam je na 50 minuta vožnje.
Obišli smo par radni, ali najduže zadržavanje je bilo u Dehatlonu, gde smo se obukli u zimsku garderobu od glave do pete, ali doslovno...
Cene su ne džabana, nego ultra jeftino, spram cifara kod nas, a kvalitet je mnoooooogo bolji.
Tako da ako treba da obnavljate "krpice", uputite se u Segedin. Višestruko će vam se isplatiti...

Toliko za oktobar...

Pozdrav iz Sente