Godinama unazad na sajtu www.nsmodelers.rs mogli ste čitati tekstove o "Modelarskom Kombinatu", Mirčetovoj maloj radionici u kojoj su pravljeni RC modeli, kopije pravih warbird avona.

Ime je naravno izabrano u šaljivom tonu, protkano željom da mnogim "Vojvodjanskim kombinatima" pridodamo još jedan - Modelarski.

Bilo je tu i drugih predloga za naziv, naprimer "Modelarska Fabrika", no to mi je zvučalo nekako mnogo grubo, "Modelarski Institut", uf, to me odmah asocira na one koji sebi pokušavaju da daju na važnosti (ali kako to obično biva, bez rezultata), "radionica", "klub" - sve to nekako nije bilo ono pravo...

Na kraju se predlog "Modelarski Kombinat" izdvojio, jer je sasvim odgovarao nameni, a pogotovo sredini u kojoj živim...


Jedna od manifestacija na kojoj je "Modelarski Kombinat" učestvovao, bila je i poseta Modelarskoj izložbi u Senti, početkom oktobra 2013-te.
Ta dva dana prvedena tamo, za mene su bila potpuno otkrovenje, kao da me je sam Gospod Bog pogledao i rekao: "Vidiš Mirče može i ovako...".

Po povratku u Novi Sad, samo sam razmišljao kako mi je bilo lepo, o onom miru, ljubaznosti i lepim trenutcima koje smo doživeli.
Znate, ponekad se dese male stvari, ali iz korena mogu da vam promene život.
Neko ih prepozna, neko ne, neko se lakše upusti u "novu avanturu", drugi neko opet puno razmišlja, premišlja se oće - neće, "mozga" i obično ništa ne uradi...

Ja, sa sad već bez malo 48 godina, slobodno mogu reći da sam proveo lep, lagodan i interesantan život. Uf, ovo zvuči ko da sam na samrti...
Ne proveo - provodim...

Kad pogledam unazad, bilo je momenata kada je, kako ja kažem, sam "Boža" pogledao na mene.
Mislim da sam ih prepoznao i skoro sam ubedjen da je poseta Modelarskoj izložbi u Senti bio jedan od tih...

Pisano 19. novembra 2013


Senta, malo mesto na severu Bačke, meni je posebno drago & milo jer sam poreklom odande. OK, rodjen sam u Celju, ali moji roditelji, babe i dede nekad, a sada sva preostala rodbina, živeli su ili još žive tamo.
I moja malenkost je živela u tom gradiću od 1970 - 1978 godine, kada smo se preselili u Novi Sad. Sećam se mnogih predivnih trenutaka iz detinjstva provedenih u osnovnoj školi, Malom parku, na obali Tise, u Narodnoj bašti, na tenis terenima......
Jasno vam je da je odlazak na Modelarsku izložbu za mene bio više od pukog odlaska na neku manifestaciju.


Od kako sam se vratio sa izložbe u Senti, počeo sam da razmišljam o ideji da možda ne bi bilo loše "promeniti životnu sredinu".
Kad odete u Sentu, kao da ste otputovali vremeplovom jedno 30 godina u nazad.
Ne bih sada tu da idealizujem, ima i Senta svojih problema, ali to je minorno u odnosu na ovo ovde u Novom Sadu.


Ne želim da "bedačim" u ovom topiku, ali moram se dotaći nekih momenata čisto radi ilustracije i boljeg razumevanja odluke o promeni životne sredine.

Od '78-me kad smo se doselili u Novi Sad, do danas mnoooooogo toga se promenilo.
Možda čovek "matori", pa mu svašta počne smetati, ali niko ne može da ospori činjenicu da je sve gore i gore na "svim frontovima"...

Novi Sad, se od lepog, mirnog, čistog grada, malo po malo pretvorio u pravu "ludnicu".
Verovatno je slično i drugim većim mestima, ali mislim da se ni jedan grad nije toliko "iskvario" kao glavni grad Vojvodine.
Razloga je mnogo i o tome bi se mogla napisati knjiga, elaborat ili diplomski rad...
Ja nemam namere da to radim, niti sam na nivou takvih "literarnih visina", ali sve što se svakodnevno dešava na ulicama u mnogome mi unosi nemir, nervozu i blagi strah...
Kriminal, nedostatak opšte sigurnosti, nervoza ljudi, nervoza u saobraćaju, bahatost svih, od balavaca do zrelih ljudi, primitivizam, nekultura, ma ovako mogu nabrajati do besvesti...
Primera ima koliko hoćeš, uzmete novine i samo se zgražavate i pitate, što bi rekao Mladen Delić: "Ljudi, pa je li ovo moguće?"



Dobar deo odluke o promeni sredine nosi i činjenica da i posla u gradu ima sve manje i manje.
Preko 15 godina sa suprugom Majom imamo firmopisačku radnju i sreća naša, pa nam je radnja mala, tako da nemamo zasad nikakvih problema sa naplatom, kreditima, dugovanjima...
Sa druge strane, na sreću ili na žalost, to je dobrim delom zato što baš i nema posla...

Ono što smo do pre 5 - 6 godima zaradjivali u dva do tri dana, danas zaradimo za ceo mesec. Baš je tuga...
Zatvaranje firme samo prolongiramo od meseca do meseca, jer sam rekao da kada budem dva - tri meseca uzastopno morao da dotiram za plate i doprinose, odmah stavljamo "katanac"...
Za sada se još nekako provlačimo, ali iskreno, ne pamtim kada smo napisali ček i otišli u banku da dignemo neki keš sa računa. Zaradi se taman toliko da se "namiri" država, plate računi, materijal i to je to...
Iskreno, ne bi smeo ni da primim neki veliki posao, čim su "avioni - kamioni" odmah razmišljaš u pravcu kako će neko na kraju da te "zavrne" za lovu...

Ni ostali "dopunski poslovi" nisu mnogo bolji.

Moja malenkost je batalila rad po firmama godine kada se i kod nas živelo kao u normalnom svetu. To je bilo 1990-te, godina kada je Ante Marković vodio tadašnju Jugoslaviju na ekonomskom putu.
Ko ne zna, plate su tada 'ladno bile "soma" maraka, od januara do marta je otvoreno 292.000 malih preduzeća, radilo se "pun gas", bilo posla...

Kad se setim toga, kao da nije bila u ovom životu...

Pisano 21. novembra 2013

OK, da se vratimo temi iz naslova...

Znači, po povratku sa Modelarske izložbe u Senti, početkom oktobra, počeo sam da razmišljam kako bi nam bilo kada bi se preselili tamo.
Naravno, čovek mora biti realan i dobro sve izvagati da bi doneo ovakvu odluku.

Najvažnije pitanje je od čega će se živeti?
Ništa manje važno je i to kako će biti detetu u novoj sredini, pa na kraju krajeva i Maji i meni...
Treba biti realan i sa finansijskim aspektom, tj. da li se sve to može izvesti.

Što smo više razmišljali i razgovarali, stvari su se nekako same postavljale na svoja mesta.


Ako krenemo od Tamare, u Senti bi krenula u peti razred. Promena sa učiteljica na nastavnike je nešto novo i tu i tamo. Klinac od mog brata od strica je sada takodje 4. razred i Tamara bi sa njim išla u isto odeljenje...
Senta ima četiri Srednje škole i Gimnaziju, tako da je i taj vid obrazovanja rešen. E sad, šta će biti za fakultet, to je za sada mnogo daleko...

Promena serdine iz Novog Sada u Sentu, detetu Tamarinog uzrasta neće biti veliki problem. Drugari koje ima uvek mogu dolaziti u posetu, steći će nove, dolaziće i ona u Novi Sad. Senta je ipak samo 90 km odavde...

U manjem gradu je sve bliže, lakše, jednostavnije. Senta pruža skoro sve što i Novi Sad i sport i vanškolske aktivnosti i zabavu...
Manje mesto samo može biti bolje, jer su deca "na oku", svi se znaju i vaspitavanje ide u nekom drugom smeru u odnosu na veća mesta.
Dalje, ja gledam šta mi dete radi sada kad dodje iz škole, ili je to kompjuter ili TV ako hoće da ide negde moram da palim auto, da je odvozimo, dovozimo, čekamo.
Da sad ne širim ovu temu, ima tu argumenata i za i protiv, ali smatram da će dete imati lepše, mirnije i bezbednije detinjstvo u Senti, nego što ga ima trenutno u Novom Sadu...


Što se tiče Maje i mene, priča je slična. Mnogo frke, stalno neki stres i nerviranja ili u saobraćaju ili bahatost ili nevaspitanje...
To šta sve možete da doživite kad krenete u grad, to smo do skoro gledali samo u filmovima.
Džaba nama i kuća i dvorišta i mir koji pokušavamo da imamo, kad čim staviš nogu van kapije odmah si u "zoni sumraka"...

I mi ćemo se mi preporoditi kad odemo u manju sredinu, gde je bicikli glavno prevozno sredstvo, gde uvek imaš parking, gde možeš da sve završiš u istom danu, gde svugde možeš otići peške...
Mirno, polako, bez žurbe, bez sekiracije, verujte, to je nešto čemu težimo...


Što se tične biznis plana, priča je sledeća...

U Novom Sadu smo iscrpeli sve ideje...
Nemojte me pogrešno razumeti, mi dalje relativno dobro živimo u odnosu na ogroman broj ljudi u Srbiji, ali težimo da nam bude bolje, bar onako kako nam je bilo bar pre par godina, dok nije došla ova "svetska kriza"...

U zadnje vreme nam se svidela priča sa plastenikom i vrlo rado bi napravili par pravih velikih plastenika, ali realno u Novom Sadu za to nemamo prostor.
Zato i jeste glavna ideja posla u Senti baš to, plastenici, organska hrana, organski proizvodi...
Sve prirodno, bez pesticida, konzervansa, ništa GMO i slično...
Priča može da se širi i trenutno nisam ni svestan u kom pravcu će sve ovo krenuti.


Na kraju možda i najvažnija stvar ove priče je finansijski plan, a i to je realno i moguće izvesti. Glavna stavka za "budžet" je kuća u kojoj živimo i koja bi morala da "zalegne" za ostvarivanje gore navedenih ciljeva.

Na kraju, stavljajući na tas za i protiv menjanja životne sredine na tasu protiv, nije bilo skoro pa ništa. Možda malo straha kako će nam biti, da li će sve to ići što smo planirali da radimo, ali ja verujem u sebe i svoju porodicu, tako da sam ubedjen da nam ideje moraju uspeti...

Nakon povratka sa izložbe, pričao sam sa Majom.
Posle par dana zvao sam brata i strinu u Senti i ispričao im sve ovo što ste do sada pročitali.
Blago rečeno, bili su šokirani, ali što sam im više obrazlagao, sve više su shvatali da to i nije tako "hrdjava" ideja...
Pitao sam ih da li znaju da se prodaje neki plac, kuća, voćnjak, a da je u gradu ili u neposrednoj blizini. Nisu znali...
No, tu je internet, Google, nekretnine Senta, i evo par sajtova...

Svašta se nudi, no nama je najvažnije da plac bude velik i da bude u gradu ili koliko god može bliže gradu.
Čak ni kuća nije toliko bitna, jer je možda jednostavnije i jeftinije neku postojeću srušiti, pa nazideti novu, montažnu...

Pričam ja to mojoj strini i ona mi reče da ima jedna agencija za promet nekretnina...
Opet internet i dok si rek'o "keks" već "surfujem" po oglasima... 

Gledam kuće, placeve, kvadrate, evre... Svega ima...

Na sedmoj - osmoj strani evo nešto interesantno, plac 2355 kvadrata, u gradu, vidi se neka nazidana ograda, neki objekat, ali već na slikama (ima ih dve) takodje se vidi da je sve zaraslo u korov, travu...
Tu je i neko silno drveće, neka stabla suva...

Nazovem agenciju, kaže čovek adresu, opet Google Earth, ali sad je "druga priča", stvarno grad, i mnogo je veliko, Tisa blizu...

Pisano 24. novembra 2013

Još par telefonskih razgovora, malo sa agencijom za nekretnine, malo sa rodbinom i posle par dana obreli smo se u Senti, da vidimo "live" šta se to prodaje.

Prvo smo otišli u agenciju, upoznali se sa Atilom, vlasnikom, popričali o svemu, pokazao nam je izvod iz katastra sa svim merama. Reče čovek ima i neki objekat, ali se srušio, ima struja, ali monofazna, ima voda, ima bunar, no sem toga ništa drugo nema...

Ajmo, rekoh, mi da to vidimo... Na papiru je to jedno a kad se ode na "lokaciju" sve sasvim drugačije izgleda...


E sad, da li smo baš videli šta smo hteli, pa i jesmo i nismo. Videli smo plac, videli ograde, neki objekat zarastao u travu, ali da se udje u plac, pa trebaju mačete i neko ko će da krči prolaz.
Džungla je "sitan doživljaj" kako je ono zaraslo... Tamo ljudska noga nije kročila godinama...

Uostalom evo prvih slika...

Sa glavnog sokaka se skreće u jednu malu uličicu, koja se završava ulazom u Luku Senta...































Ispred mali trg...































...a sa leve strane, počinje plac... Ko ga vidi, svaka mu čast...


Mislim da je ovako izgledalo kad su našli Maču Pikču, možda je ono tamo bilo i manje zaraslo... Kako god, jedva smo našli kapiju, a posle se ispostavilo da ih ima još dve...






















Bio sam dovoljno "hrabar" da udjem unutra...


 ...ali, već posle par koraka sam se skoro "izgubio"...


Nabasao sam na ostatke objekta o kojem je Atila pričao...


...pa sam sa visine pokušao da osmotrim "teren"...

















Uvidevši da je od toga nema ništa, iskobeljao sam se nazad "do civilizacije" i krenuli smo okolo, da probamo od spolja da vidimo kako sve izgleda.
Situacija je bila malčicko bolja...

Prednja strana placa dugačka je 60 metara, ali...






































Prošli smo nekako pored te ograde i stigli do ćoška. Sa parcele pored skoro pa ništa bolje nismo mogli da vidimo. Jedini utisak je bio da je sve mnooooogo veliko...






















Maja i moja strina Ljilja su već počele sa "urbanističkim planovima", dok je Atila verovatno pričao mom burazeru da to i nija tako strašno, malo kosilica, ovo - ono i ima da "sine"...

























Nakon ove avanture, uz kaficu kod strine u stanu, probali smo da sumiramo utiske.
Verovatno bi svako normalan, pošto je video onu "divljinu", zaboravio na sve, ali da li sam napisao "normalan"?

U mojoj glavi je već bila vizija kako će sve to da izgleda 2014... To "malo trave" da me pokoleba, nema teorije...

Vrativši se u Novi Sad, pričao sam sa Majom, još u par navrata sa Atilom, sa mojima u Senti i opšti zaključaj je bio da plac pruža mnogo potencijala.
OK, ima da se radi dok se sve ne dotera ali, za naše "bizmis planove" mesto obećava...


E sad, na red dolazi glavna stvar, bez koje "neće da može", a to je da se proda kuća u Novom Sadu.

Uzimajući u obzir kao izgleda ovo gde sad stanujemo, deo grada gde se kuća nalazi, kako je sve sredjeno itd, smatrao sam da iznos koji bi tražili uopšte nije veliki, šta više...
Sem toga, cifre koje traže komšije za svoje kuće, jer se skoro svaka u okolini prodaje, su već kad ih čujete "naučno fantastične"...

Takav je doduše i iznos za plac u Senti, ali nadao sam se da će ljudi kad vide "kesh" skinuti cenu, jer smo mi jedini u 5 zadnjih godina koji su uopšte išli da to tamo gledaju...


Iskreno, u vezi prodaje kuće nisam bio veliki optimista. Bio sam ubedjen da se to neće odraditi brzo, jer danas da vam tek tako neko dodje, pa "izbroji lovu", to baš i nema...

No, rešivši da ulazimo u "avanturu", na ogradu od kuće postavih tablu "Kuća na prodaju".

Mislim da me je sutradan zvao brat od komšije, pitajući me sav začudjen, šta se to dešava. Ispričah mu sve ono sa početka ovog teksta i on mi reče da bi njegovog burazera možda zanimala kuća, ali je on trenutno u Kini i da se vraća za desetak dana.
Ja mu rekoh da se za to vreme kuća sigurno neće prodati, rekoh iznos koliko tražimo i na tome se završi naš "divan"...

Nije prošlo 45 minuta zvoni mobilni, kaže komšijin burazer, pričao je sa bratom (pazi zvao je Kinu) i ovaj mu je rekao da me zamoli da ništa ne prodajemo dok se ne vrati.

Da skratim celu priču, dva tri dana nakon povratka, rukovali smo se nakon postignutog dogovora za kuću...


I sad, šta da vam kažem, da li "Boža" gleda na nas?
Definitivno da...


Posle posete Senti, dobro smo se raspitali oko svih detalja koji nas čekaju ako "padne trgovina", pogotovo oko dažbina za uvodjenje svega što trenutno nema na parceli i oko "papirologije" za izgradnju kuće i renoviranje postojećeg objekta.
Sjajna vest je da su ljudi koji prodaju plac, ne znajući za sve naše kombinacije, u medjuvremenu zvali Atilu i spustili cenu placa za  "par soma" evra... Možete li da verujete... Doduše, cena je i dalje bila "jaka", ali bar u trgovinu krećemo on nižeg iznosa...


Prošli petak smo se konačno svi našli kod Atile u agenciji.
Cele nedelje sam "uvežbavao" tekst šta ću da kažem prodavcima, argumente za snižavanje cene koji traže...
Počela je trgovina i posle "uvežbanog teksta" sam rekao naš iznos, naravno mnogo mali...  Odma' su hteli da idu kući...
Rekao sam im i "Da ih je Bog pogledao taj dan i poslao im nas sa "kintom", jer za 5 godina niko nije ni bio da pogleda plac, a kamoli da je nešto nudio"...
Onda su oni ipak popustili malo, pa smo potom mi malo povećali sumu, pa oni opet malo skinuli i na kraju, pade dogovor na opšte zadovoljstvo obe strane...

Postali smo vlasnici placa u Senti...

Pisano 28. novembra 2013

Postali smo vlasnici placa u Senti...
Ovo je bila poslednja rečenica teksta od pre neki dan u kojem sam pisao o trgovini za novu lokaciju "Modelarskog Kombinata".

Verovatno se mastilo na kupoprodajnom ugovoru još nije ni osušilo, a mi smo već bili na placu.
Sem Maje, Tamare, društvo su mi pravili moja strina Ljilja kao i Đurika...

Đurika je čovek koji za Ljilju već godinama radi sve poslove oko sredjivanja i održavanja njene kuće...
Kad treba da se kopa, evo njega, kad ima da se nosi, opet Đurika, kad treba nešto srušiti, nazidati, prezidati, nasuti, izlopatati, Đurika je tu da reši sve "probleme".
Moja strina se "kune" u njega i kaže da je jedan neverovatno vredan, pošten i čestit čovek...
Đurika ima još jedno 5-6 svojih "Đurikica", što sinova, što zetova, sve u svemu ekipa vredna, pouzdana i za rad uvek spremna...
Imaju traktor sa prikolicama, špediter sa konjima, alate, mešalice, freze, jednom rečju gde god treba neka "fizika" oni su tu...

Par dana pre same trgovime Ljilja je već "privela" Đuriku na placu da ovaj "snimi situaciju" i od strine je dobio "instrukcije" šta treba raditi...
Pravo da vam kažem, bio sam veoma "ljubopitljiv" koja će biti cena da se sve ono tamo raskrči, što na samom placu, što ispred ograda sa spoljnih strana.

Zna Đurika da dogodine može da mi ostavi "radnu knjižicu", jer će za njega i "ekipu" biti posla za celu "sezonu".
Ali bez obzira na te planove, za sada  treba prvo plac rasčistiti, a to nije mali posao - 23,5 ara.

Nisam mogao ni da predpostavim koliko će da košta čišćenje placa u Senti. Ljilja je vodila "pregovore" i na kraju mi je javila da će cena za kompletne radove: sečenje drva, vadjenje korenja, raščišćavanje placa, sečenje svog žbunja, sve to i sa spoljne strane, odnošenje svog tog rastinja i na kraju preoravanja traktorom svega koštati 500 evra!!!!


Sutra dan, ujutro, to je bilo pre dvanaest dana, Đura i ekipa su počeli sa radom. Nisam mogao ni da zamislim kako će sve to izvesti, ja verovatno ne bih znao ni odakle da počnem...
Kako god, posle par dana Ljilja je išla u "inspekciju" i evo šta je zabeležio njen foto aparat...
























Ljilja je bila "šokirana" koliko je plac velik ustvari. Tek sad kad se malo raščistilo pokazala se prava veličina prostora. Ovo je jedan od retkih placeva u Senti, da je toliki, a da je u samom gradu...

Polako su i zgrade počele da se pojavljuju iz trave...
Objekat koji je predhodni gazda počeo da zida...

 
Stara kuća, trenutno veoma bitna, jer je ucrtana na gredjevinskoj parceli placa. Naravno, kada geometar odradi svoje, Djurika "pali" ULT..






















I ograda sa ulične strane sada drugačije izgleda...


Kad je Djurika očistio deo do komšije, videli smo da deo ograde neće morati da se menja...


E, tako se to radi...