Iskreno, slikao sam tu i tamo dešavanja u Svašta bašti, ali nikako da se nakanim da sednem da pišem.
I tako, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, prodje ceo mesec...
Priznajem, "grize me savest"...

Evo i prvomajskih praznika, malo više vremena, ali glavni razlog što danas pišem je kiša, koja je padala noćas i tokom prepodneva, pa nema šanse da se bilo šta radi napolju, jer je sve vlažno i blatnjavo.
No, popodne je sinulo sunce, predivni oblaci se pojavili na nebu i eto prilike da se naprave nove slike, a potom i napiše koja reč...

Pošto nije pisano više od mesec dana, sad skuvajte jednu veeeeeeliku kafu i prepustite se Svašta bašta vremeplovu.

Krenimo redom, krajem marta u plastenicima su još bile salate, mladi luk, spanać, rotkvice.
Pisao sam tada da ima varijanta da počnemo naše proizvode da plasiramo u firmi "Senta promet", koja ima 46 prodavnica u Senti i okolnim selima i mestima.
Pred kraj marta odneli smo jednu turu salate i mladog luka i na obostrano zadovoljstvo napravili posao. Mi smo zadovoljni jer tu možemo da prodamo veće količine robe od onog što prodajemo na pijaci, a u Senta prometu su zadovoljni jer stižu "friški" zeleniši, ubrani tog jutra...
Plaćanje je mesec dana, ali pošto je prošlo mnogo vremena, mogu reći da je i "kinta" legla tačno po dogovoru.
Sad se samo nadam da ćemo nastaviti saradnju i u buduće, jer bi nam to u mnogome olakšalo plasman paprika, ali i zeleniša koji dolaze posle nje.

Evo i par slika iz proizvodnje...
Letnja kuhinja je počela da služi svrsi, mladi luk smo u njoj spremali za prodaju.

Što se tiče spanaća, šta reći, slika govori sama...
Bilo je i ovolikoh "primeraka"...

Rotkvice smo takodje imali u ponudi našeg "salaša"...

Početkom aprila povadili smo sve iz plastenika, morali su se pripremati za paprike.



To kako sam frezovao, grabuljao, postavljao nove folike, nova creva za kap po kap, nisam slikao. Sve je radjeno isto kao i prošle godine.

Rasad paprika je opet stigao iz Srbobrana, od našeg "kooperanta" Saše.

Ove godine se Maja i ja nismo "zlopatili" ko lane, nego je došao Nandor i pomogao nam oko sadjenja. Nandika je bušio rupe, ja sam donosio kutije sa rasadom, kvasio ga i postavljao, a Maja je zagrtala. Trebao nam je za svaki plastenik po jedan ceo dan rada.

Ovo je slika od danas, paprike lepo napreduju, a na nekim ima već i prvi cvetići...


U ćošku prvog plastenika smo ostavili mirodjiju. Ne smeta paprikama, a dobro dodje kad se kuva...

Plastenik br. 2 je copy - paste prvog...

Sad nam samo ostaje da ih zalivamo, luftiramo i čekamo prve Bobite da dospeju za branje...


OK, idemo dalje...

Pričao sam vam o baštici na mestu gde je bio treći plastenik. Tamo su posadjene kajsije, ali dok ne narastu, eto nama prostor da svašta nešto posadimo i posejemo.
Korak nakon frezovanja bio je da razvučem sistem kap po kap. Iskoristio sam stara creva (u plastenicima su postavljena nova), a dodao sam još par redova, da bi mogli da zalivamo ceo prostor.


Maja i naša draga komšinica Brankica su baš bile vredne. Danima se sejalo, sadilo, nešto iz rasada, nešto iz kesica...
Ta, šta da vam kažem...

Kap po kap im je dobro došao da imaju pravac.
Vidi ovu lepotu...





Ovde svega ima, tikvica, tri vrste paradajza, onda krastavci, cvekla, šargarepa, zelen, grašak, celer, luk, keleraba, karfiol, blitva, rotkvice, verovatno ima još nečeg, ne mogu da se setim...

Ako se ne varam, plavi patlidžan i boranuja su još ostale da se posade...

Posadjene i su ljute papričice, na čijem se rasadu posebno zahvaljujem našim prijateljima Ivani i Banetu...


Baštica nije velika i to nisu količine za "trgovinu", tako da će to uglavnom da završi u našim šerpama i loncima, ali ako pretekne, sigurno će biti na prodaju.


Ono što je posebno interesantno je da smo spremili "sok od kopriva" kojim će se i paprike, ali i baštica zalivati.
To je prirodna "bomba" od koje zeleniši rastu "kao ludi"...


Jedina mana je što i travuljina & korov rastu, pa se moraju redovno pleviti.
Jedini lek koji ovde pomaže, zove se "motikon".



Što se tiče voća i tu je situacija skroz OK...

Sve voćke su se primile i lepo napreduju.
Pre mesec dana kajsije su tek počele da pupe, a kako izgledaju danas možete videti na gornjim slikama od baštice...

Ista priča je i sa kruškama i jabukama...

Mala tajna je i u zalivanju, jer crevo, kad nije bilo padavina, nisam ispuštao iz ruku i svakih par dana sam obilato zalivao svako drvo.

Nandor je oko stabala napravio "šeširiće" u kojem se zadržava voda...

Nandor je zasadio i vinovu lozu. Kupljene su četiri vrste groždja, dve belog i dve crnog...



Ista priča je i sa aronijama, sve su se primile i lepo napreduju...



Maline takodje...


...a i ribizle...

...šta više, ima i malih...


Breskve...


Sećate se da sam krenuo sa sredjivanjem parcele sa spoljne strane našeg placa. Platio sam čoveku da preore i iztanjira zemlju, Nandor je potom sve grabuljao, u dve ture je kamion odneo nakupljeno smeće...
Trebalo je skoro desetak dana i sto evrića da se sve to odradi...

Taj plac nije naš, opštinski je, ali posle mnogo odlazaka u gradsku kuću, video sam da od trgovine nema ništa, te sam krenuo da sredim bar deo koji je do naše ograde.

Kad je sve bilo čisto, sa Nikolom je pao "deal" i menjali smo piliće za šljive...


Ništa bez Nandike, koji je opet bio "izvodjač radova" , sve je posadjeno "od konac"...


I šljiva ima četiri vrste, neke su bolje za jelo, neke za kompot i pekmez, jedne dolaze ranije, druge kasnije...
Kako god, šljiva će biti, naravno, kad drva narastu i oforme se. Do tada možda i uspemo da pazarimo susednu parcelu...


I deo dvorišta gde su nekad izlazili pilići, posle "zemljanih radova" i sadnje višanja & trešanja, počeo je da se zeleni...

Pre mesec dana...


Danas...


Trava je košena samo jednom, nije baš jako gusta, ali, ej, prošlo je samo mesec i po dana od bacanja semena...


Da ne bude da je sve super, pored betonskih stubova sa gornje slike, posadili smo kupine, ali ni jedna se nije primila...
Sad ti stubovi ničemu ne služe, tako da će verovatno da "dobiju pedalu". Time će mi trenutno biti mnogo lakše da kosim, zalivam, nećemo morati da "trčimo" okolo - naokolo, a dogodine, eto prostora za još dva - tri reda aronija...


Sa zeleniša, sad da se "prebacimo" na piliće...

Prva tura belih pilića (brojlera) koja se spominjala u zadnjem pisanju, uveliko je već poklana i isporučena kupcima.
Oni mali, slatki, lepi pilići iz martovskog texta, sada imaju pet i po nedelja, tako da će i oni ubrzo ići kod Erike...


U medjuvremenu sam dosta saznao o tovnim pilićima.

Doduše, što sam razgovarao sa više ljudi, to sam imao više različitih informacija, tako da se na kraju opet sve svede na sopstvena iskustva.

Najvažnije nam je da su kupci, koji su dobili prvu turu pilića, zadovoljni sa ukusom mesa (to nam je prioritet), malo sam bio "tužan" što pilići nisu krupniji, ali od mnogih smo čuli da im pilići od 2 - 2,5 kile sasvim odgovaraju.

Imali smo i manjih "primeraka" (1,6 - 1,8 kg), ali ti su završili po familiji, ono, mame, tetke, babe...

Sve u svemu, moja primedba nakon prve ture, odnosi se samo na neujednačenost veličine pilića.

Ova druga tura, koja dolazi na klanje za desetak dana, bolje izgleda, tj. nekako su svi manje više iste veličine.

Kako god, stigla je i treća "generacija".


Razlika od predhodne dve je u tome što sam ove kupio direktno od uzgajivača - firme "Pile prom" iz Kovilja.
Do njih sam stigao preko gospodje koju redovno angažuju kad se ocenjuje kontrola kvaliteta u primeni najviših standarda (ISO, HACCP...).
Pošto se time bavi godinama i pošto je obišla skoro sve uzgajivače i mešaone hrane, preporučila mi je Koviljsku farmu i mešaonu hrane Premix Plus iz Sombora.
Dobio sam kontakte od oba vlasnika i nakon razgovora, kao što rekoh, stigli su pilići, a Maja je pre dve nedelje išla u Sombor po hranu...

Za kraj sam ostavio poslasticu - domaće piliće...
Sussex-i i New Hampshir-ci su baš porasli. Naravno, ni naša maskota Djura (gološijan) ne zaostaje...


Čisto, da ne bude zabune, Djura je onaj bez naočara...

Pipikaneri su u medjuvremenu prebačeni u veliki kokošinjac gde su se razbaškarili i uživaju za sve pare...



Uveliko se već hrane sa prekrupom, suncokretom, žitom i svim ostalim špecijama "domaće kuhinje".
Od pre jedno dve nedelje počeli su da izlaze i napolje. Da ne bi odlutali, postavio sam im malu mrežu...


Prvih dana, samo najhrabriji su smeli da promole kljun napolje.
Sada, kad otvorim vrata, zaleću se i ko stampedo, trče, lete, skaču, guraju se... Ludilo...
Baš uživaju...

Prostor im je velik i mogu u izobilju da pasu travu i čeprkaju...



Mislio sam da neće iši u žbunje sa desne strane, ali mnogi baš tamo najradije odlaze...

Igraju žmurke ili šta već...


Kad krene da se smrkava, kao po komandi svi udju i nemam problem da ih jurim i uterujem u kokošinjac...


I tako...

Što se nas tiče, šta da vam kažem, uživamo u svakom danu.

Ove godine imamo manje posla nego prošle u isto vreme. Razlog je jednostavan, nema zidanja, nema majstora, Maja i Tamara su ovde, bolje smo se organizovali, imamo iskustva kako šta treba da uradimo, tako da nam je sve mnogo lakše.
Dobar primer je sadnja paprika, koju sada skoro nismo ni osetili.

Poslovi oko živine se rutinski obavljaju. Naravno, sve su to "akcije" koje se moraju svakodnevno odradjivati, ali generalno, to ništa nije teško ni naporno.

Maja je bezbroj puta rekla u zadnje vreme kako je zadovoljna, kako joj je lepo. Verujem joj...
Vidim joj smešak kad izadje iz baštice.
Kad si zadovoljan rezultatima svog rada, ta pozitivna energija se širi.

Tamara je dobar djak, ima sve petice i verujte, to su sve njene ocene. Niko sa njom ne sedi i ne uči. Šta više, baš je ni ne kontrolišemo oko gradiva iz škole.
Pre neki dan je Maja bila kod razredne, koja je o maloj pričala samo u superlativima...
Cvrle i dalje ide na engleski (privatno), trenira tri puta nedeljno odbojku u školi, druži se sa drugaricama, vozaju se bicošem, rolerima, idu na sladoled, da se šetaju, igraju...
Naravno, tu su i ove nove "igračke" tablet, mobilni, internet, ali sa drugaricama se veoma često zaigraju i sa Legom...

Stvarno sam zadovoljan sa malom...
Kad ujutro ide u školu, zvoni joj sat, sama ustane, ono, sve po redu, toalet, umivanje, pranje zuba, spremi sebi doručak, zategne krevet, sve to sama, tiho, pažljivo...
Postala je veoma samostalna za svoje godine...

A ja, šta da vam kažem, ovaj miran i jednostavan život na našem malom salašu me je preporodio. Baš uživam...

Vratio sam se hobiju, išao sam sa drugarima iz Subotice na dva takmičenja RC jedrilica u Madjarsku. Jedno je bilo u Szegedinu, a drugo u Pešti. Sjajno smo se proveli... ( http://www.rcfly4um.org/index.php/topic,13389.60.html )
Kupljen je i nov takmičarski model, tako da se ambicije polako povećavaju.
Nedelju dana se "ložm" kako ću ići na takmičenje, a posle me dve nedelje "drži" kako mi je bilo lepo... I tako u krug...

U medjuvremenu se radi, verujte, od ujutro do uveče, ali nema presije, žurbe...
Neke stvari se moraju svakodnevno odradjivati, ipak kad vidite da sve lepo napreduje, da se lako se završava, da nema ni najmanje stresa, da nema nervoze, nema frke onda je to jedna sasvim druga priča...

Sve u svemu mnogo nam je lepo...

Pre neki dan sam pričao sa mamom, pa me pita kako smo?
Četrdeset minuta sam joj pričao u "sitna creva" o Senti i životu ovde...
Možda vam se nekad ne desi ništa posebno, ali vam se ne desi ni ništa što će vas iznervirati ili izbaciti iz takta...
Jednostavno, život u malom gradu je takav.

Evo primer, pre neki dan sam išao u banku, da vidim jel' legla ona lova od salate i mladog luka prodatih "Senta prometu".
"Uzjahao" sam bicikli, za 4 minuta stigao do banke, naslonio "mašinu" na drvo, naravno, bio prvi na redu, kinta na računu, gospodja za šalterom ljubazna, nasmejana, par pitanja oko Svašta bašte...
Usput sam sreo dvoje poznanika, opet malo priče, malo smeha, rekoh sebi kad sam već u gradu ajd usput da se ošišam, normalno i tamo sam odmah "uskočio" u stolicu, i u roku od pola sata se vratio kući, obavivši i više nego što sam planirao...
Lako, jednostavno, brzo, uz osmeh...

OK, toliko za danas...

Ako vas interesuju pilići, sredinom juna će biti sledeća isporuka. Ima slobodnih, pa izvolite naručiti...
Planiramo da ubrzo uzmemo i dest - petnaest ćuraka, tako da i na to možete računati pred kraj godine...

Ako vas put navede na ovu stranu, dodjite, ako ne, do sledećeg nastavka Dnevnika imate veliki pozdrav iz Sente...

Pisano 11. maj 2015


Nesmem više da dozvolim onolike pauze u ovom našem dnevniku, jer vidim da ima na sajtu poprilično poseta svaki dan.
Stoga da bi vam bilo interesantno i da bi imali nešto novo da pročitate, evo nastavka za ovaj mesec.

Kao što vidite sve što pišem je manje više vezano za naš život ovde u Senti i poslove u Svašta bašti.
Trudim se da vam kroz malo humora, lepih slika, tu i tamo ponekog saveta i kroz iskustvo koje polako stičemo, prenesem deo atmosfere i "proizvodnje". Stoga, nastavljamo u istom ritmu...

Pre neki dan smo ugostili dvojicu starih poznanika iz Novog Sada. Jedan je rešio da krene u priču sa plastenicima, pa eto dodjoše da vide kako sve to izgleda kod nas. Reč po reč, četiri sata proleteše...

U zadnje vreme smo išli par puta u Szegedin. Iz Sente, najbliži put je preko Đale, sela u čijem se centru nalazi granični prelaz.
Sa Mađarske strane, pre Szegedina imate dva - tri mala gradića, ono, non stop vozite kroz naseljeno mesto, samo se table sa imenima smenjuju. Kao kod nad Bački Jarak i Temerin...
Sve u svemu, u jednom od tih mesta, video sam divan voćnjak. Nije me mrzilo da se vratim i parkiram, ne bi li napravio par fotografija...


Kad sam pokazivao slike Nikoli, rekao mi je da "špalir" voćki čine jabuke...



Koje god da je voće, mnogo lepo izgleda...


Naš voćnjak sa kajsijama je još mali, pa prostor izmedju stabala, dok krošnje ne narastu, koristimo za bašticu.
Pisao sam već o tome prošli put...
Povrće lepo napreduje i sad se već lepo vidi šta je šta...
Ne moram spominjati da nije ničim tretirano ni prskano. Mislim na neke "hemije", pesticide, "veštake"...


Zadnjih nekoliko dana je baš bilo toplo. Maltene u istom danu smo klimu sa grejanja prebacili na hladjenje.
Rad u dvorištu se sveo na jutarnje i popodnevne časove, jer preko dana, kad upeče "zvezda", jedino ako 'oćeš da se šlogiraš, onda izadješ da nešto šljakaš...
Pre neko veče, na tromedji dvorišta našle su se vredne Sose...


Uz kaficu su sagledale situaciju i dok si kazao "keks" sredile korov pored ograde...
Čuj, sredile korov, kad se Ljubica dovatila sekire, očas posla je zvadila tamo neki panj koji je promakao Đuri pre godinu i po dana...



To veče smo iskoristili da sa tečnim đubrivom na bazi koprive zalijemo i oprskamo zeleniše.
Ljudi kažu da od toga nema bojeg "sredstva" za đubrenje biljaka.
Receptura je veoma jednostavna, nabrane koprive potopite u vodu i ostavite neko vreme (2 - 3 nedelje) da se ukisele i puste "sok".
Smesa se potom procedi, koprive se bace, a "đus" se razređuje sa vodom.
To što proceđujete ne da smrdi, nego džibri za medalju, ali šta da se radi, mora malo da se istrpi zarad zdrave hrane.



Sad, da li zahvaljujući tome ili ne, ali paprike baš lepo napreduju...


Do branja prvih Bobita ima još vremena, a vreme kojeg za sada imamo na pretek, Brankica i Maja su iskoristile da odu u Sanad i kod Brankicinih poznanika naberu cvetove zove.
Pogađate, napravljen je sirup za sok...



Za tačan recept ćete ipak pitati Maju, a ja vam mogu reći da se od količine zovinog cveta, koja je na slikama, dobilo 36 litara sirupa, savršenog ukusa...
















Druga tura belih pilića sutra "putuje" kod Erike...


Ovi pipikaneri "na oko" bolje izgledaju od prvih, koje smo klali pre mesec dana.

Stalno učimo nove stvari i detalji koji se možda čine nevažni često ustvari znaju da budu veoma bitni.

Recimo, nisam mogao u Senti da nadjem piljevinu.

Sad se vi pitate kakve veze ima piljevina sa pilićima?
Verujte, ima i te kako...

Često se može pročitati po poljoprivrednim forumima da se pod piliće preporučuje prostirka od piljevine.
Ovde ima mnogo uzgajivača pilića, a malo stolara, sve u svemu, piljevine ni za lek...

Zbog toga sam ja stavljao slamu, ko velim, biće i to dobro.

No, vremenom se pokazalo da, prvo, slama lošije upija vlagu od piljevine i da je treba u mnogo većim količinama.
Drugo, možda i važnije je to da beli pilići, kad narastu, dosta se teško kreću, debeli su, noge im slabe, a u kombinaciji sa prostirkom od slame, na stopalina im se javljaju rane. Slama je gruba i seče im tabane.

Time, em što i ovako baš "ne đipaju", onako sa "izranjavanim" tabanima kreću se još manje.
Pošto ova živina cirkuliše u krugu spavanje - hrana - voda, ako se taj ritam uspori, ne postižu planiranu težinu jer manje jedu...

Pisao sam prošli put da je moja primedba za prvu turu brojlera bila mala prosečna težina. Moguće je da je baš to razlog...

Pre dve nedelje sam saznao da u okolini Sente ima velika pilana i da ne znaju šta će sa piljevinom.
Internet, telefon, javila se vrlo ljubazna gospodje i rekla mi da nema problema, kaže, dodjite, tovarite piljevinu u džakove, cena je skoro pa džabe...
Tako je i bilo...

Na postojeću slamu sam bacio dva džka piljevine i posle dan - dva se videlo osetno povećanje potrošnje hrane.

Gledam piliće, baš su narasli i "na oko" i
"na kantar" su veći i nekako lepši od onih prvih...








Treća tura belih pilića danas je tačno tri nedelje. Ovi dospevaju za isporuku za oko mesec dana, a od samog početka trčkaju po piljevini.


Hranim ih sa Somborskom hranom, za koju kažu da je u potpunosti prirodnog porekla. Videćemo...



Još jedna caka u gajenju pilića je jabukovo sirće.

Kad "upeče zvezda" i dnevne temperature skoče, tovni pilići znaju samo da se "izvrnu" - infarkt...

Ne pitajte me kako sam to saznao...

Odem dole da ih vidim, a ono na leđima...
Kad ga zateknete tako - na ledjima - to je znak da je srce otkazalo.

E, da se to ne bi dešavalo, u vodu im se sipa i do 5% jabukovog sirćeta.
Šta da vam kažem, ja probao i od tada, da kucnem u drvo, ni jedno nije riknulo, a bilo je baš toplih dana...

Domaći pilići imaju drugu "taktiku" za toplo vreme, zavuku se u "debelu" ladovinu...


Ipak, najsrećniji od svih pilića je moj Đukica...
Njemu je sudbina odredila da bude maskota našeg "kombinata", a samim tim ima mnoge privilegije.
Pre neki dan smo otvorili sezonu na bazenu, a pošto nikako nisam mogao da mu "navučem" mišiće na krila, a struk mu baš nije za šlauf, strpao sam ga u lavor...
Za divno čudo, nije se preterano bunio i koliko god da ima pileći mozak, nije baš blesav...


Kao što vidite, nije nam lako, ali nekako izdržavamo sve ove napore i svakodnevne izazove...
Ovom slikom i mahanjem se opraštamo od vas za sada...

Pisano 26. maj 2015

Dve nedelje od zadnjeg "raporta" su prosto proletele.
Na našem malom "salašu" nema nekih velikih noviteta.
Kao što sam pisao ranije, malo smo "povukli ručnu", pa smo posao sveli u razumne mere. No, bojim se da će sticajem raznih okolnosti, najviše opšte besparice, mere "kočenja" biti još "žešče".

Dogadja nam se da se na "mail obaveštenja", nekad niko ne javi da nešto naruči.
Prošle godine je bilo upita, ljudi su se interesovali, naručivali, ali ove godine sve ide nekako "na mišiće"...

Sličnu priču sam čuo i od Branka iz Kuzmina, koji se bavi istim poslom kao i mi. Šta više, njegova ponuda zeleniša i "pernate živine" još je veća, ali kako mi je pričao, sve ide dosta teško...

I na pijaci, ovde u Senti, ima sve manje sveta, a kupuje se samo najnužnije.
Ne mogu da kažem da sam zabrinut, ali razmišljam šta i kako da radimo.
Situacija će biti malo jasnija u narednim nedeljama kada Maja počne da opet da ide na pijacu.



Paprike rastu, doduše malo su manje u odnosu na prošlogodišnje u ovo doba.
Tada smo prve paprike prodavali već oko 20. maja, a sada će trebati još sigurno nedelju dana do prvog branja.


Kiša koja povremeno pada u zadnjih par dana prija "zelenišima" u dvorištu.

Spanać i blitva...

Grašak je "podivljao", paradajz, zelen, šargarepe, luk takodje...




I aronije su se lepo primile, ni jedna se nije osušila, a na skoro svakoj se vide mali plodovi. To je prosto neverovatno jer su ovo dvogodišnje sadnice, a obično ploda nema pre treće sezone...




Za razliku od aronija, ni jedna kupina nije "preživela" presadjivanje, dok je sa malinama, malo bolja situacija...


Ispred "tarabe" kruške i jabuke rastu li rastu.
Sutra bi trebali da dodju ljudi da postave betonske stubove i da razvuku žicu, jer će se ove voćke gajiti u "špalir"-u...



Na nekim voćkama ima plodova...
Male kruškice...

...male jabuke...











Pre neki dan je bilo tačno tri meseca kako su stigli Sussex i New Hampshire, domaći pilići. I Đukica, naravno...
Živina lepo napreduje, najviše zahvaljujući tome što su ceo dan, od ujutro do mraka, non stop, napolju.


Izlazak na "ispašu" mnogo im znači. Sem zeleniša, tu su i sitne "životinjice" iz zemlje.
Prostor gde sada izlaze je veoma velik, ove godine pilića ima manje nego lane, tako da ne može da se dogodi da "nestane" trave ili insekata.



Imam utisak da ova živina, baš zahvaljujući otvorenom prostoru, bolje izgleda od prošlogodišnje. Ono što je sigurno, je da od ovakvog načina uzgajanja nema zdravije varijante. Naravno da se pilići dohranjuju sa prekrupom, suncokretom, žitom, sojinom sačmom i drugim "špecijama", ali te hrane ide mnogo manje, jer većinu "klope" obezbedjuje prostor za izlazak.

Zadnjeg vikenda u junu, kao i prošle godine, stiže nova tura domaće živine. Mislim da ćemo pazariti još jedno 200 - 250 komada Sussex i New Hampshire jednodnevnih pilića.


Novo i interesantno je da smo nabavili dve kvočke koje smo nasadili na jaja. Pod svaku je stavljeno 21 jaje, pa ćemo videti šta će biti.
Kvočke leže 21 dan, a danas su negde na "po puta".

Inače, kvočke i jaja su stigli iz Sanada, od ljudi kod kojih su Brankica i Maja išle da beru cvetove zove za sok.
Žalio se tada čovek da je nudio po selu koke i jaja, ali da nikog to ne interesuje.
Mnogo lepo izgleda kad po dvorištu za kokom trče mali pilići...

Šta ima tačno od jaja, tj. kojih će pilića biti kad se izlegu, videćemo.
Termin je idući petak...






Znate onu priču o cvrčku i mravu. E, ja ko onaj mrav, krenuo sam već sada da za zimu spremam drva za poptpalu. Oko našeg salaša, suvih drva i grana kol'ko 'oćeš. Pre neki dan, krenuo sam u akciju da skupljam sitnije grančice...


I za kraj da vam priču "zasladim" sa slikama od Majinih torti pravljenih u zadnjih par meseci...

Najčešće pravljena bila je kombinacija čokoladne i voćne...


Od gore jagode, krokan od lešnika, čokolada i šlag... Mmmmmmmmmmmmm...


A iznutra, joj....


Pravljena je i čokoladna...

...Rozen torta - rozen kore & orasi...

...Plazma...

...Zagreb torta...


...Nugat presvučena fondanom...

...3D meda, na dva sprata...


...Reform torta u obliku kovčega sa blagom...


Tortu na donjoj slici, Maja je pravila za Đere Lasla, našu mladu tenisersku nadu.
Ko ne zna, Laslo je iz Sente i posle turnira u Kairu, koji je čini mi se i osvojio, iz TK Senta, naručili su tortu u znak pažnje za ostvaran dobar rezultat...


Malom Vukašinu, za krštenje, napravljena je voćna torta od ananasa, banane, kivia i mandarine. Fil je bio od vanile, a glazura od bele čokolade...

Lopta...


Sem torti, pravljeni su i sitni kolači ...


...slane "đakonije...





Za sam kraj, naš najveći slatkiš, napunio je danas 12 godina...


Uzdravlje iz Sente...

Pisano 28. maj 2015

Pisanje od pre dva dana prekidano je "sto puta", te ne napisah još par stvari koje sam nameravao.

Svakodnevica nam se pretvorila u život sličan onom koji se nekada davno vodio u malim mestima.
Još nam samo fali klupa pored kapije i da "slika" bude kompletna.

Šta je tajna lepog života?
Pa, sad, ako vam kažem, više neće biti tajna, ali ne mari, evo našeg "recepta"...

Kao i svaki recept, najvažniji su sastojci koje kuvar "hasnira".

U našem slučaju, osnovni sastojak je Senta. Toliko sam već pisao na stranicama sajta o tome kako nam je ovde, da to i vrapci znaju.
No, uvek ima novih dogodovština, a jedna se odigrala pre neki dan...

Počelo je tako da su nam moj stric Petar i njegova supruga Dora, prošle nedelje bili u poseti. Reč po reč, strikan spomene kako sutradan ima obavezu da vodi turističku grupu po Senti i da im priča o gradskim znamenitostima. Upitah da li i ja mogu da se "priključim" i da skratim priču, prošlog petka u 11 prepodne bio sam kod spomenika podignutog u čast bitke kod Sente.

Došao je i Petar, a ubrzo i bus iz Beograda iz kojeg je izašlo otprilike 40-tak penzionera. Ko je organizovao "turu" ne znam, a nešto i nije bitno za ovu priču.
Nažalost vreme nije baš bilo "turistički nastojeno", jer ne samo da je bilo oblačno, nego je i malo malo padala sitna kiša.

Moj dragi stric se najmanje četvrt veka bavi proučavanjem zavičajne istorije i organizator je mnogih kulturnih dogadjaja u gradu.
Napisao je par knjiga, njegovom zaslugom su napravljene ili odradjene mnoge stvari u gradu vezane za kulturu, recimo Sremčeva zadužbina, podignuti su spomenici znamenitim senćanima, postavljene spomen ploče na važne kuće i zgrade...

Jednom rečju, Petar je kao "hodajuća Larus enciklopedija" za Sentu, pun znanja, interesantnih priča, detalja, poznavalac datuma, istorijskih imena...

Zato sam i želeo da se "uguram" medj' turiste, da iz prve ruke čujem stvari koje ne znam o gradu u kojem živim.

Mala digresija, kniga na kojoj strikan trenutno radi govori o srpskim školama od otprilike prvih zabeleženih 1600 i neke godine, do dvadesetih godina prošlog veka.
Knjiga je pisana par godina, pročitane su hiljade spisa u arhivi grada, crkvnenoj arhivi, raznim drugim knigama i dokumentima.
Izdanje neće biti ono "suvoparno" sa datumima kad je ko bio učitelj i gde je bila koja škola, nego će se u mnogome "doticati" i nekadašnjeg obrazovanja.
 
Pričajući sa Pertom, spomenuo mi je neke predmete koji su se učili sredinom devetnaestog veka u školama.
Možda to sada zvuči neobično, ali kad se malo bolje razmisli, tako nešto bi nam i sada mnogo bolje došlo od "gomile" nepotrebnog gradiva što klinci "biflaju" napamet, a za dva meseca sve to zaborave...
Recimo jedan od predmeta zvao se porodica, pa onda komšiluk, ulica, kvart, moj grad...

Verujem da danas kada bi ste pitali klince da kažu nešto o svom mestu, velika većina ne bi znala ništa značajno da ispriča...

E, zato sam i ja išao da slušam i da čujem šta će nam Petar pričati, ne bi li saznao "svašta nešto" o gradu u kojem živim.
A, boga mi, bilo je šta da se čuje...

Početak je bio kod spomenika bitke kod Sente, ko ne zna, to je po istorijskim spisima četvrta najveća bitka vodjena na evropskom tlu.

Nastavak je bio u Sremčevoj fondaciji, kući gde se rodio naš čuveni pisac Stevan Sremac, potom se išlo u Pravoslavnu crkvu, pa do spomenika Stevanu Sremcu, da bi se na kraju stiglo do Gradske kuće u kojoj je bio organizovano penjanje na toranj, vidikovac - balkon na 45 metara visine.

Ne da sam uživao, nego "za sve pare". Kad sam čuo toliko lepih priča o gradu, o znamenitim ljudima, o istoriji, kulturi, ne znam da li sam bio ponosniji na strica koji nam je sve to prezentovao ili na činjenicu da živim u Senti, gradu sa tolikom tradicijom i kulturom.

Gledajući one "pemzionere", lako se da videti koga priče interesuju, a ko je pošao da mu "d..e vidi put".
Shodno tome, videvši koga zanima Senta, priključiosam se grupi gospodja, pa sam im malo pričao i o našoj "avanturi" dolaska iz Novog Sada u Sentu.

Petar nas je napustio kod gradske kuće, a ja nisam želeo da propustim priliku da se popnem ponovo.
Pogled odande je fascinantan, bez obzira što je vreme bilo loše.
Iz ptičije perspektive, pogled na grad i ravnicu pored je nešto što svakako treba videti.
Arhitektura mnogih gradjevina iz vazduha izgleda još upečatljivije, a Mali park u centru grada je božanstven. Rundele sa cvećem su ko nacrtane šestarom, a šareno cveće, pokošeni travnjaci, fontana... Ta šta da vam kažem... Milina...

Zamolio sam vodiča da nas odvede do gradske skupštinske sale.
Unutrašnjost Gradske kuće je fenomenalna, napravljena u više stilova "pomešanih" u divan enterijer...

Inače kompletna Gradska kuća, sa sve tornjem napravljena je za godinu dana od 1913 - 1914!!!!!!!!!

Dve gospodje sa kojima sam bio pitale su gde je pozorište, pa sam ih odveo da im pokažem i to. Pozorište je blizu, a nedavno je renovirano i veoma je lepo.
Na kraju, žene skoro da su zakasnile na autobus koji ih je vodio dalje, čini mi se u Kanjižu...

Došao sam kući oko dva sata popodne pun ponosa i utisaka...


Nismo bili u muzeju, Gradskoj bašti (Velikom parku), a gde su još mnoga mesta koja bi se mogla pokazati turistima.

Već neko vreme razmišljam kako bi se naša Svašta bašta priča mogla "uplesti" u neki turizam...
Tu je Tisa, čarda, priroda oko Sente je božanstvena, salaši, znam ljude koji imaju brod ta turističke vožnje, može da se peca...
Ko zna...

Verujem da ima mnogo ljudi koji bi proveli vikend u malo drugačijoj atmosferi nego što je NS, Bgd ili neki drugi veliki grad.
Mi koji smo ovde sad već godinu i po dana, pa nam je i dalje lepo, a komoli kako bi bilo ljudima da dodju na vikend ili godišnji.
Vrlo je moguće da će sledeći "zaokret" u Svašta bašta priči biti prema turizmu i ponudi "salaša u gradu"...


Ugodnom svakodnevnom životu doprinose i ljudi sa kojima se družimo.
Imamo mnogo poznanika, ljudi dolaze da pazare naše zeleniše, naručuju torte ili jednostavno svrate...

Priče su interesantne, jednostavne, svakodnevne.

Spominjao sam već gospodja Brankicu, sa kojom smo se upoznali prošle godine tu "preko tarabe" sa susednim dvorištem...

Sam gospod Bog nas je pogledao upoznavši nas.
Žena toliko zrači pozitivnom energijom, toliko je fina, pažljiva, dodje nam, slobodno mogu reći, kao mama i baka koje smo ostavili u Novom Sadu.


Znate, pisao sam već o tome, dok ne zakoračite u nepoznato ne možete znati šta vam se sve može dogoditi.
Dolaskom u Sentu, eto, stvorilo se divno prijateljstvo. Niko to nije mogao znati unapred...


Nekako, uvek sam voleo da se družim sa starijim ljudima. Od njih čuješ mnogo zanimljivih stvari, priča kako je to onomad bilo, kako se nekad radilo ili živelo...


U Novom Sadu mi je ostao dragi prijatelj čika Dule Papić. Sada već osamdesetogodišnjak, uveliko "pemzioner", vrlo često se čujemo telefonom.


Do dolaska u Sentu mnogo vremena smo provodili zajedno, baveći se istim hobijem - avio modelarstvom.

Teme nepresušne, uvek se nešto pravilo, konstruisalo, išli smo na letenje na Čenejski aerodrom.

Provodili smo mnogo vremena u "Modelarskom kombinatu", mojoj radionici gde sam ili smo pravili RC modele.

Čika Dule, mašinski inženjer, rukovodilac u mnogim Novosadskim firmama, u ono vreme, kad je to bilo "nešto", pun je priča i dogodovština, počevši od njegovog detinjstva, odlazaka na novosadske aerodrome kad su tamo još leteli Nemci posle Drugog svetskog rata, pa sve do današnjih dana.

E, kad bih njega mogao nekako da "prebacim" ovamo u Sentu...
Mnogo mi fali...


E sad, da ne bude da je sve u Sentu savršeno, ponekad se desi da neke stvari ne možeš da završiš ovde, pa moraš otići do Novog Sada.

Tako je bilo pre jedno dve nedelje kad sam uspeo da sednem na "đozle" koje nosim.
Šta da vam kažem, omatorilo se, pa uz normalne naočare, koje ne skidam sa nosa, trebaju i naočare za blizu. Doduše i te za blizu imam sto godina i već bi ih trebao menjati, jer jednostavno kad uzmem nešto da čitam ruke mi "okraćale"...
No, pošto i dalje donekle služe svrsi, nikako da se nakanim da ih zameneim.

Kad sam guzicom spljoštio očno pomagalo, probao sam da ih "zbudžim", no levo staklo je non stop ispadalo, te nije bilo druge nego pravac u NS kod mog druga i imenjaka Miroslava optičara koji ih je i pravio.

Sklepao je Oko naočare dok si "reko keks", a odlazak sam iskoristio da naručim rezervne za svaki dan ali i nove za čitanje...

I sad, ovoliki uvod je bio iz razloga da sam sa novim naočarima počeo ponovo da čitam knjuge... Da, da...

Trenutno se "sladim" sa "Malim Vojvođanskim pričama" od Ilije Tucića.
Ljudi moji, knjiga je sjajna...

Sve jedva čekam da završim šta imam od poslova, pa pravac na čitanje.
Nema više kompjuterisanja ceo dan, čitanja novina, Blic, Kurir, sve same strahote, dupeta, sise, Stanije, rijaliti šou, koje rekao ovo, ko je rekao ono...
Jbt, ništa lepo da vidiš i pročitaš...

Na modelarskom Forumu, nema ništa, niko ništa ne pravi, čim se počne neka tema, odmah padne svadja, prepucavanje, nadmudrivanja... Katastrofa...

E sad, ja lepo knjigu, pa uživam... Već imam spisak za par narednih...

Lepo vreme izmami me ponekad (doduše retko) da idem da se malo provozam bicošem po dolmama i senćanskoj okolili.
OK, to se ne dešava često, jer taman kad bih mogao, ajd pokosi, ajd zalij, pa me onda grize savest, ja se vozam, a posao "stoji"...

Mislim, neće "pos'o" nigde pobeći, nije to na normu, pa sad moram sve uraditi danas, no šta ću kad sam "taki", volem da odradim pa da sam miran...

Ponekad idem na letenje, iako je i tu slična priča kao za bicikli...
Novo takmičenje u Madjarskoj je naredne subote...


I eto, mnoge priče iz knjige koju čitam mogao bih primeniti na "Svaša baštu", ali prepuštam vama da pročitake "Male vojvodjanske priče", pa da sami procenite.

Težnja mi je da živim kao nekad, ne kao nekad u Novom Sadu, nego, kao nekad što se živelo, pre svih onih modernih "tehnoloških čudesa"...

Iskreno, mi već uveliko "jezdimo" po tom putu, tako da ko zna, možda bude i klupa pored kapije...

I za kraj, evo i recept. Kako i gde nabaviti sastojke opisao sam vam u tekstu...

Recept:

- Senta kao osnovni sastojak. (može i neki drugi grad, ako više volite...)
- porodica na okupu
- mir, tišina, opuštena svakodnevica
- jednostavan, smeran, racionalan, skroman život
- prijatelji, u malim, ali kvalitetnim količinama
- radovanje i uživanje u sitnim zadovoljstvima
- rad i red u životu

Sve to izmešati i svakodnevno konzumirati.
Posle nekog vremena osećaće te se bolje, lepše, opuštenije.
Nuspojava je obično čudan grč na licu, ali ne bojte se, to je osmeh (lat. - subridere)...

Ajd, uzdravlje...