Svašta Bašta‎ > ‎

Dnevnik - februar 2016

Pisano 01. februara 2016


Napravio sam veliku pauzu od zadnjeg teksta i mogu vam reći, fali mi ovo "piskaranje" i druženje sa vama putem našeg sajta.
A da se "družimo" vidim po broju poseta, kojih bez obzira što nije dugo pisano, ima stalno, šta više, prijatno sam iznenadjen brojem od skoro 22000, za malo više od dve godine...


Naš "Svašta Bašta" rijaliti šou evo ušao je u treću godinu ili ti sezonu.

Posle prve dve utisci su pozitivni, čuj, šta više sjajni.
Ima tu i tamo stvari koje bi mogle biti bolje, ali na njih jednostavno ne možemo uticati, te ih prihvatamo u hodu i prilagodjavamo im se najbolje što znamo i možemo.

Sa druge strane, sve to daje jednu dodatnu draž, jer zamislite da sve ide glatko, pa ne bi bilo interesantno...
Opet, sa pedeset godina koje ću napuniti u martu, pomalo su mi ti "nadražaji" već poznati i baš mi i nisu više interesantni, bez obzira što mi često idu na onu stvar, ali u pogrešnom kontekstu...


Kako god, evo nas u novoj 2016. godini. Treba planirati i imati viziju šta i kako raditi.

Posle prve dve godine pokazalo se da neki ozbiljan, pa čak ni neozbiljan plan, ne možeš napraviti, jer sve je nekako postalo od danas do sutra.
Glavni razlog je opšta društvena situacija, nedostatak para, ne kod nas u "proizvodnji", nego na kraju "lanca", u prodaji.

Kinte nema ili je ima sve manje i narod se prilagodjava tom "trendu", kupuje manje, pazari jeftinije, ne gleda se kvalitet, samo da ne košta mnogo. U velikim "trgovinskim lancima" roba se daje na 90, 120 pa i više dana i to se obilato koristi, kao da ti dani neće proći.

Kao i svi proizvodjači i mi smo pogodjeni ovakvom situacijom.
Mora da se radi, ulaže, svaka naša proizvodnja ne može da se isključi na dugme, nego kad kreneš onda nema stajanja, a proizvod na kraju ima uglavnom kratak rok trajanja.

Nemam namere da vas smaram problematikom našeg "malog salaša". Moja želja je da vas ovim tekstovima razonodim, ali nekako je neminovno da se ovakve stvari same "uvuku".


Od septembra kad smo se "čuli" zadnji put nekih bog zna kakvih vesti i novosti skoro da nije bilo.

Završili smo sezonu paprika, plastenici su ispražnjeni i posadjene su "zimske kulture", koje bi trebalo da stignu do novih paprika, početkom aprila ove godine.

Veliku pomoć smo imali od Iboje, žene koja je svaki dan dolazila da radi. Zahvaljujući njoj sve je sredjeno, doterano, očišćeno, posadjeno, ta šta da vam kažem, sve je "pod konac"...
Sa zimskim danima potreba za Ibojinim svakodnevnim dolaskom je nestala, ali na nju ozbijno računamo ove godine.
Nadam se da će biti sve u redu i da neće, kao većina koji su tu radili, "zagrebati" put Nemačke ili neke druge strane države...


Od oktobra do sredine decembra imali smo ćurke, tj. ćurane, ne mnogo, 6 komada. Ljudi moji kako su to glupe životinje, nisam siguran da postoji nešto gluplje od njih... Katastrofa...

Ćurke smo uzeli sa oko 6 nedelja starosti, natovili ih, uz Nikolinu pomoć "ufatili", strpali u džakove i predali Eriki koja ih je spremila za krajnje korisnike.
Baš su bile velike, imale su očišćene od 17 - 22 kg. Pet je prodato, a šesta je završila u našem zamrzivaču. Nikola je meso skinuo sa kostiju, Maja potom sve lepo podelila i "tutnula" u friz.


Bilo je i pilića, doduše još ih ima...

Malo da vas podsetim, prve godine u Senti, 2014-te, u dve ture uzeo sam 1400 pilića. Naravno, nisam znao kao sve funkcioniše i ta količna mi se činila, ono, kao, pa i nije nešto, prodaće se.

Nisam znao da su pola petlići, pola koke, da ne mogu posle nekog vremena zajedno, da koke pronesu, da sporije rastu od petlova... Ta, da se ne lažemo, nisam imao pojma, a i kako bi, kad sa tim stvarima nikada nisam imao dodirnih tačaka.

No, učio sam u hodu, slušao ovog - onog...
Prodato je sve, petlovi su poklani, očišćeni i "zbrinuti" po zamrzivačima, nešto koka je takodje završilo u šerpama, a velika većina kokošaka je našla novi dom u Petrovaradinu, Vrčinu, Čurugu, Čortanovcima, neke su završile u Senti...
Hoće ljudi domaća jaja, pa im je to bila prilika da kupe živinu koja nije iz kaveza.

Imajući to iskustvo video sam da su kokoške čista "dubioza", jer kad sam ih prodao i "podvukao crtu" bio sam na nuli...
Isto je i sa jajima, cena domaćih jaja ne može biti kao cena jaja od koka nosilja iz kaveza. Naravno ni kvalitet jaja nije isti, ali ko ovde o tome još mari, tako da i na jajima (domaćim) nema zarade.
Jedina lova koju smo inkasirali bila je na petlovima.

Pošto je svima jasno da se ovo radi da bi se na kraju imalo neke koristi, a ne da nam "pipikaneri" krase dvorište, prošle godine sam smislio, da ću kupiti samo petlove. Pisao sam o tome...
Druga "genitalna" ideja je bila da podelim broj petlova na dve manje ture, jedna dospeva sredinom, druga krajem godine...
Rečeno - učinjeno...

Ona prva tura se prodala, bilo je 200 komada pilića i uz sve garancije da su samo petlovi, skoro 1/3 su bile koke...
OK, nije frka, prodali smo sve...

Junska turu sam malo "pojačao", pa sam uzeo 300 komada malih pernatih živuljki, opet sa garancijom da su sve petlići.
Ne moram reći da nisu svi bili muškog roda, ali prosek zastupljenosti "lepšeg pola" je bio manji nego prvi put...
Kako god, kad je došlo vreme za prodaju, otišlo je malo višpe od 2/3, a 94 komada, eno ih u našem zamrzivaču...

Šta da vam kažem?

Još malo, pa treba opet da kupujem piliće.
Znate, domaća živina nije ona "brzopotezna od 6 - 7 nedelja. Ova raste šest meseci do momenta kad može da se kolje, treba to hraniti, ima posla.
O kvalitetu mesa i razlici od brojlera neću više da trošim tastaturu.
No, sve to džaba, nema para i kad treba da se proda - problem...

Kaže Nikola "stomak nema prozor" i baš je tako, piše se o zdravoj, lekovitoj, prirodnoj, ovakvoj, onakvoj hrani, da nije GMO, a kad treba kupiti onda je super ona "budjava" piletina za 179 dinara... Jbg, nije kvalitet, ali je jeftino...

Pravo da vam kažem, ni sam ne znam šta da radim. Sudeći po prodaji, bolje da ne radim ništa, opet sa druge strane, ima ljudi koji redovno domaću piletinu ipak uzimaju, ali nažalost i ti su smanjili količine.
Nešto ovih pilića ćemo držati, a sad koliko, videćemo...


I na pijaci je slično stanje, najmanje, najkvrgavije tj. najjeftinije paprike su se prve prodavale. One lepe velike smo donosili kući, vraćali nazad, pa sutradan "secali" ponovo na tezgu...
Otišle su i te, ali ne tako brzo...

I sa drugim artiklima je slična priča.
Novi Sad je bio "bizmis plan", koji je polako je "umro", jer više skoro ništa nikome ne nosimo. Šaljem mailove, SMS-ove, zovem, ali odgovora baš i nema.
Tu i tamo "zabodemo" neku isporuku, no to je malo spram onog što je bilo prve godine.

Nešto malo je nošeno za Beograd, ali on nam je daleko...

Na kraju spadosmo na senćansku pijacu. To nam nije bila ideja i iskreno, nisam zadovoljan kako se stvari razvijaju.

Sa druge strane, gledajući opštu situaciju, ne smemo da se žalimo, ipak se roba prodaje, količine jesu manje, ali nekako se sve "kotrlja".

Ono što mene brine je što ne mogu da planiram koliko čega da sadim i gajim, jer niko ne zna šta će biti za 6 meseci.
U ovakvoj sitaciji, jedino što znam je da ćemo gajiti više različitih "kultura", ali manje količinski.
 
Paprike i dalje idu u oba plastenika, pošto imamo obezbedjen rasad za ovu godinu.
U baštici će biti luk, šargarepa, zelen, brokoli, blitva, krastavci...
Paradajza će ove godine biti više, što se ne proda ide u sok, a to nam je "planulo".
I cvekle ćemo imati više, baš se traži.
Sa druge strane, tikvica, ljutih papričica, patlidžana i još po nekih zeleniša neće biti... 

Potrudićemo se da napravimo više sirupa za sok od mente i zove. To se dobro prodavalo, a proces proizvodnje nije komplikovan.

Što se tiče pekmeza i džemova praviće se ponovo, ali u drugim odnosima, više od kajsija a manje od jagoda i jabuka.

Ove godine bi trebalo da imamo i voća sa naših voćki. Dobro, biće to male količine, ali u narednim godinama, bi trebalo da voća bude sve više i više. Razmšljam da deo tog voća sušimo... Otom potom...

Ostaje nam još "pekarsko konditorski" deo proizvodnje. Tu nema šta da se menja ili planira, radi se po narudžbini...

Što se tiče modelarske priče, ona ide svojim tokom, nema mnogo dodirnih tačaka sa "Svašta baštom", ali i to je jedan izvor prihoda.
Imam viška vremena, pa ga provodim u radionici.
Ove godine, po planu, na proleće, poleće manji model Galeba G2, veći uz malo sreće možda na jesen.
Nadam se da će nakon toga biti zainteresovanih za kupovinu kita ovih modela.
Čim "talasate" svojim projektima na Facebook- u i svetskim modelarskim Forumima, odmah ima i porudžbina za proizvode našeg Modelarskog Kombinata.


Kao što vidite, mora se raditi više poslova. Od svakog pojedinačno gore nabrojanog, ne bi se moglo baš prosperirati, ali kada kaplje sa više strana, nakupi se.
Iskreno, moglo bi sve to možda i boje, ali ne želim da se pretvorim u roba ovih poslova.
Ovako, fino, polako, opušteno, sve se stigne, a bez stresa i frke. U današnje vreme to je teško postići i uskladiti...


Sve ovo pišem, jer sam vas od samog početka upoznavao sa našom "Svašta bašta" avanturom. Posle dve godine utisci su i dalje sjajni.

Ono što sam milion puta ponovio do sada, kažem opet, mi uživamo, našli smo naš mir i spokoj ovde u Senti, život je nevidjeno opušteniji , medjuljudski odnosi su drugačiji, porodica je na okupu, radimo i od našeg rada možemo lepo da živimo.

Kako god, dolazak ovamo bio je pravi potez.
Naravno, ovo je naša priča, priča ljudi od 50-tak godina, koji su relativno dobro situirani i žele da se baš ne satiru od rada, a da opet pristojno žive.

Za mladje, za porodice koje su na početku, ima i boljih opcija, iako je pitanje šta je danas bolje, a šta gore...

Toliko za ovaj prvi tekst u novoj sezoni.

Kad se malo vreme prolepša, kad počne više aktivnosti u dvorištu, kad krene "proizvodnja", čujemo se ponovo...

Do tada veliki pozdrav iz Sente i podsećanje da su vrata "Svašta bašte" svima otvorena i ako ste raspoloženi, dodjite da nas posetite..

Uzdravlje

































 
Comments